Ja sam Jelena, žena koja sa osmehom i suzom u oku često beži u sećanja na odrastanje u našem starom balkanskom sokaku gde se teške gvozdene kapije nikada, ni pod kojim uslovima, nisu zaključavale. Odrastali smo u vremenu kada nismo imali pametne telefone ni brze internet veze, ali smo imali jedni druge, deleći svaki trenutak od ranog jutra pa sve dok ne padne onaj gusti, letnji mrak. Naša ulica je bila čitav jedan ogromni, bučni univerzum ispunjen grajom, dečijim trkom i glasovima majki koje sa prozora dozivaju svoje musave šampione na zasluženi, topli večernji obrok. Svako dvorište je bilo naše, svaka trešnja u komšiluku je bila zajednička meta, a mi smo živeli u apsolutnom, neuništivom ubeđenju da će to savršeno carstvo drugarstva trajati zauvek.
Centralni simbol našeg bezbrižnog detinjstva i apsolutni vladar našeg asfalta bila je jedna polovna, crvena bicikla “ponika” koju smo svi u ulici bratski delili i vozili do potpune iznemoglosti. Ta mala, čelična mašina sa izgrebanim blatobranima i krpljenim gumama prelazila je dnevno više kilometara nego neki automobili, noseći na svom pak tregeru naše prve simpatije, tajne i ukradene zelene jabuke. Nije bilo važno čija je ona zapravo bila na papiru, jer je nepisano pravilo našeg sokaka nalagalo da svako ima pravo na tri velika kruga oko lipa pre nego što prepusti volan sledećem nestrpljivom vozaču. Padali smo, gulili kolena do kosti na onom grubom makadamu i cepali nove pantalone, ali niko nikada nije zaplakao pred drugarima, čuvajući taj naš mali, ponosni ulični kodeks časti.
Kada bi letnje sunce dostiglo svoj vrhunac i kada bi vrelina upekla po onom ispucalom betonu, mi bismo se sakrili u duboku hladovinu ogromnog oraha ispred čika Stevine kuće, kujući planove za popodnevne avanture. Tada bi se obično otvorio neki prozor, a nečija majka – nije bilo bitno čija, jer su sve majke u ulici brinule o svima nama – pružila bi nam ogromnu tepsiju ili drvenu dasku prepunu užine. I danas mogu jasno da osetim taj neponovljivi miris svežeg, debelo sečenog domaćeg hleba obilno namazanog mašću i posutog onom slatkom, crvenom alevom paprikom koja nam je svima redovno ostajala po uglovima usana. Delili smo te zalogaje pravedno, jedući iz iste ruke i brišući znojave prste o kratke pantalone, potpuno nesvesni da u tom trenutku jedemo najukusniju i najskuplju hranu koju ćemo ikada u životu probati.
Kasno popodne je bilo rezervisano za igranje žmurke, epske partije koje su se protezale kroz desetine dvorišta, starih šupa i napuštenih podruma prepunih prašine i nekog slatkog, dečijeg straha. Naša ulica je imala svoja stroga pravila, svoje nepobedive heroje u klikerima i svoje male, brze špijune koji su uvek znali u kom grmu se krije onaj koga celo društvo već pola sata bezuspešno traži. Komšije se nikada nisu ljutile kada bismo im u žaru igre slučajno pregazili cveće ili preskočili drvenu ogradu, već bi nam samo kroz smeh zapretili prstom, savršeno razumejući tu našu divlju, neukrotivu dečiju energiju. Oni su bili naši tihi čuvari, ogromna proširena porodica koja je motrila na svaki naš korak, pazeći da niko ne odluta predaleko i da svako dete u ulici bude bezbedno i zaštićeno od pravih opasnosti.
Najveća kazna u tom našem slobodnom, balkanskom svetu nije bio ni kaiš ni strogi ukor, već onaj trenutak kada se upale ulične lampe i kada tvoje ime glasno odjekne kroz noć, označavajući kraj igre. “Jelena, ulazi u kuću, pao je mrak!”, orio bi se majčin glas sa terase, dok bih ja na sav glas molila za samo još pet minuta, za samo još jedan krug na onoj škripavoj crvenoj “ponici”. Teško smo se rastajali, odugovlačeći svaki korak prema kapiji, dogovarajući se šapatom gde ćemo se tačno sutra ujutru naći i ko je na redu da donese staru, iscepanu fudbalsku loptu. Spavali smo tvrdim, mirnim snom pravednika, umorni od neprestanog trčanja i čistog vazduha, sanjajući nove pobede u klikerima i nove ekspedicije u onaj napušteni voćnjak na samom kraju našeg naselja.
Jesen bi našem sokaku donela onaj teški, opojni miris pečene paprike i dima, dok bi se pred svakom kapijom užurbano ložila vatra i pripremala zimnica u onim velikim, crnim limenim šerpama. Mi deca bismo se motali oko tih vatri kao mali moljci, kradući tek ispečene, tople paprike i nestrpljivo čekajući onaj magični trenutak kada majke i bake počnu da mešaju prvi ovogodišnji, gusti domaći ajvar. Taj vreli ajvar, namazan na ogromno parče hleba direktno iz šerpe, predstavljao je pravu esenciju našeg detinjstva, ukus ljubavi i truda koji se topio u ustima i grejao naša mala, drhtava tela na oštrom jesenjem vetru. U tim danima nismo znali šta znači biti sebičan; svaka tegla se delila sa komšijama preko ograde, a svaki uspeh ili neuspeh u kuvanju bio je zajednička tema o kojoj se danima raspravljalo uz popodnevnu kafu.
Danas, kada prođem tom istom ulicom, vidim visoke zidane ograde, blindirana vrata i hladne, tihe kamere koje slepo bulje u prazan asfalt, dok dečije graje nema ni u tragovima. Deca sada odrastaju zatvorena u svojim modernim, sterilnim sobama, gledajući u svetleće ekrane i igrajući neke virtualne igre, potpuno nesvesna radosti oguljenog kolena i mirisa prašine posle letnje kiše. Asfalt je savršeno ravan, nema onih naših rupa koje smo znali napamet, a ona mesta gde smo se nekada satima krili igrajući žmurku sada su pretvorena u hladna, betonirana parking mesta za skupe automobile. Pitam se da li ta nova deca ikada osete onaj istinski, divlji vetar u kosi dok voze bicikl bez držanja ruku, ili su njihovi mali svetovi zauvek svedeni na dimenzije jednog bezosećajnog, pametnog telefona.
Mi možda jesmo nosili iskrpljene trenerke i bratove stare patike, ali je naše samopouzdanje bilo neuporedivo jače od bilo kog modernog statusnog simbola koji se danas tako očajnički kupuje novcem. Znali smo kako se gradi pravo poštovanje među vršnjacima, kako se brani slabiji drug u dvorištu i kako se deli jedna jedina preostala žvaka na tri apsolutno jednaka, bratska dela. Naše vaspitanje nije dolazilo samo iz knjiga i od roditelja, već nas je vaspitavala ta sama ulica, ti dobri komšije koji bi nas prekorili kada pogrešimo, ali bi nas istom merom i branili kada smo u pravu. Odrastali smo u ogromnom, kolektivnom zagrljaju jedne nepisane, predivne balkanske solidarnosti koja je činila da se nikada, ni u jednom jedinom trenutku našeg malog života, ne osetimo usamljeno ili napušteno.
Kada bih mogla da vratim vreme na samo jedan jedini dan, izabrala bih neko vrelo, avgustovsko popodne u našem starom sokaku, kada smo svi još uvek bili na okupu i kada su naši roditelji bili mladi. Sela bih na tu staru, rasklimatanu crvenu “poniku”, odgurnula se iz sve snage i vozila nizbrdo zatvorenih očiju, puštajući da mi letnji vetar izbriše sve ove teške, odrasle brige koje nosim u grudima. Zagrlila bih svaki onaj drveni plot, pozdravila svaku komšinicu koja pije kafu pred kapijom i pojela to parče hleba sa mašću kao najluksuzniju, najskuplju gozbu na celom ovom umornom svetu. Jer tek sada, kada imam sve ono o čemu sam nekada maštala, surovo shvatam da sam zapravo imala apsolutno sve još onda kada u malom džepu nisam imala ni jedan jedini dinar.
Ja sam Jelena, ponosno dete asfalta i prašnjavih balkanskih sokaka, žena koja i danas čuva oguljena kolena na duši kao svoje najvrednije i najlepše životne trofeje. Neka ova priča bude omaž svima onima koji su delili klikere, jeli ajvar iz iste tegle i plakali samo onda kada im majka zabrani da uveče izađu napolje sa društvom. Čuvajte ta sećanja u sebi, pričajte svojoj deci o tom čarobnom vremenu kada smo bili istinski slobodni i kada su nam krila bila dovoljno velika da preletimo sve prepreke samo uz pomoć jedne dečije mašte. Naša crvena “ponika” i dalje vozi negde u nekom paralelnom, beskrajnom vremenu, podsećajući nas da su najlepše stvari u životu oduvek bile, i zauvek će ostati, potpuno i apsolutno besplatne.