Moj stari, neizmerno namučeni otac nije imao apsolutno nikakvo materijalno bogatstvo na ovom surovom, nepravednom svetu, osim jedne predivne, prastare dedine harmonike koja je decenijama lečila svaku našu sirotinjsku, seosku tugu. Taj preteški, oštećeni instrument sa izbledelim, crno-belim dirkama predstavljao je njegovu apsolutno jedinu, istinsku životnu radost i onu najsvetiju, neraskidivu vezu sa našim slavnim, poštenim precima koji su davno pomrli. Svake bogovetne, hladne zimske večeri, on bi onako umoran od teškog nadničenja sedao pored onog starog, prokišnjavog prozora, razvlačeći taj čudesni meh iz kojeg je izlazila ona najčistija, melanholična balkanska emocija. Ta magična, pretužna muzika je na neki neobjašnjiv, božanski način uspevala da makar na trenutak ugreje našu ledenu, sirotinjsku kuću i da nas natera da potpuno zaboravimo na prazne stomake.
Kada je moja zaslepljena, naivna i ambiciozna mladost konačno odlučila da zauvek pobegne iz tog ukletog, lepljivog seoskog blata, ja sam se fatalno zaljubila u onog arogantnog, prebogatog gradskog momka. Njegova izuzetno ugledna, snobovska i moćna prestonička porodica je od samog početka sa onim najdubljim, neskrivenim gađenjem gledala na moje bedno, radničko poreklo, neprestano me ponižavajući na svakom porodičnom ručku. Kako bih onako očajnički i glupo pokušala da kupim taj njihov lažni, veštački oprost i elitno prihvatanje, ja sam zahtevala onu najskuplju, inostranu venčanicu i basnoslovno bogatu, nezapamćenu luksuznu svadbu. Moj siroti otac je onako potpuno nemo, pognute glave i sa onom najtežom, gušećom tugom u grudima saslušao te moje bahate, nerealne zahteve, svestan da u svojim žuljevitim rukama nema ni dinara.
Bez ijedne jedine izgovorene reči prigovora, bez ikakvog teškog uzdaha ili preokora koji sam ja zapravo apsolutno zaslužila, on je te iste, najcrnje noći doneo onu najtežu, smrtonosnu životnu odluku. Uzeo je tu svoju jedinu, svetu i neprocenjivu dedinu harmoniku, pažljivo je očistio onom svojom starom, grubom krpom, poljubio njene hladne dirke i tajno je odneo u onaj daleki, gradski zagađeni centar. Prodao je onako u bescenje, prvom nezainteresovanom kafanskom muzičaru kojeg je sreo, otkidajući bukvalno onaj najveći, najzdraviji komad sopstvenog srca samo da bi meni doneo onu debelu, belu kovertu punu stranih deviza. Kada mi je sutradan ujutru predao taj krvavi, žrtvovani novac za moju preskupu, svilenu venčanicu, on mi je sa onim najiskrenijim, toplim osmehom slagao da je to neka davno zaboravljena, tajna dedina ušteđevina.
Onaj dugo iščekivani, blještavi i basnoslovno skupi dan mog elitnog prestoničkog venčanja konačno je svanuo, pretvarajući onu luksuznu, mermernu salu sa pet zvezdica u epicentar lažnog, veštačkog bogataškog sjaja i licemerja. Stotine onih najvažnijih, uticajnih i arogantnih gradskih zvanica u onim najskupljim, stranim odelima ispijale su najskuplje šampanjce, dok sam ja onako ponosno i gordo koračala u toj svojoj krvavo plaćenoj, inostranoj venčanici. A onda se, na tim ogromnim, teškim staklenim vratima restorana, onako izuzetno stidljivo, preplašeno i nesigurno pojavio moj stari otac u onom svom najstarijem, potpuno iscepanom i izbledelom seljačkom, vunenom odelu. Njegove krupne, pretužne i umorne radničke oči su onako ushićeno i puno najčistije, roditeljske ljubavi tražile moje našminkano lice u onoj ogromnoj masi nepoznatih, bogatih ljudi koji su ga sa gađenjem zaobilazili.
Umesto da onako ponosno, pred celim tim okrutnim, snobovskim svetom poletim u taj njegov predivni, topli roditeljski zagrljaj, ja sam u tom stravičnom trenutku počinila onaj najgori, najsramniji mogući balkanski greh. Osetila sam onaj najsnažniji, gušeći i neoprostivi sram zbog tog njegovog bednog, sirotinjskog izgleda i onih prljavih, starih cipela koje su nepopravljivo narušavale taj moj pažljivo izgrađeni, savršeni i elitni svadbeni imidž. Zgrabila sam ga onako grubo, panično i bez ijedne trunke ljudske milosti za njegov mršavi lakat, odvlačeći ga onako sklonjenog od tuđih pogleda u onaj apsolutno najmračniji, najudaljeniji i nevidljivi ugao sale. Naredila sam mu onim najhladnijim, najotrovnijim tonom da se apsolutno ne pomera sa te stare, drvene stolice i izričito mu zabranila da pred tim mojim novim, bogatim prijateljima uopšte pokuša da zapleše sa mnom.
Taj dobri, nesrećni i do kosti slomljeni čovek je onako potpuno nemo, sa onim najdubljim, parališućim šokom u svojim suznim očima, poslušno seo u taj svoj mračni, zaboravljeni i hladni svadbeni ćošak. Njegovo prepuklo, napaćeno očinsko srce je u toj jednoj jedinoj, ukletoj sekundi doslovno i bespovratno puklo na milion najsitnijih, krvavih komada, shvatajući prekasno da je svojom žrtvom odgajio jednu najobičniju, bezdušnu i arogantnu zver. Nije izgovorio apsolutno nijednu jedinu reč preokora dok je satima, potpuno sam i gladan, posmatrao kako ja onako nasmejano plešem sa onim svojim novim, bogatim svekrom u samom centru tog blještavog podijuma. Preminuo je samo nekoliko teških, usamljenih zima kasnije u onoj našoj zaleđenoj, prokišnjavoj seoskoj kući od čistog, neizlečivog slomljenog srca, odnevši apsolutno svu tu moju stravičnu sramotu sa sobom u mračni grob.
Međutim, ta neizbežna, surova i uvek pravedna kosmička naplata mojih najtežih, neoprostivih grehova stigla me je tačno dve preduge, olovne decenije nakon tog mog lažnog, elitnog i monstruoznog prestoničkog venčanja. Moj arogantni, prebogati gradski suprug, zbog kojeg sam se onako hladnokrvno i svesno odrekla sopstvenog oca, nemilosrdno me je zamenio nekom znatno mlađom, lepšom i privlačnijom ženom iz tog istog visokog društva. Preko noći me je, onako beskrupulozno i uz pomoć svojih najskupljih, potkupljenih advokata, izbacio iz te naše ogromne luksuzne vile direktno na onu zaleđenu beogradsku ulicu bez ijednog jedinog, preostalog dinara. Moj celokupan, lažni i veštački izgrađeni svet neograničenog luksuza i bogatstva srušio se u apsolutni, nepovratni pepeo, ostavljajući me potpuno samu, napuštenu i izbegavanu od apsolutno svih onih nekadašnjih, nasmejanih gradskih prijatelja.
Shvativši sa onim najgorim, parališućim užasom da na ovom ogromnom, okrutnom svetu više nemam apsolutno nikoga svog, ja sam se onako bosa, skrhana i bolesna peške uputila ka svom zaboravljenom, rodnom selu. Koračala sam satima kroz ono duboko, lepljivo i hladno balkansko blato, gutajući one najteže, najgorče suze stravičnog, zakasnelog pokajanja koje su mi nemilosrdno pekle umorno lice i cepale ovu moju ukletu dušu. Kada sam konačno i u najgorem, fizičkom očaju stala pred one stare, zarđale i napukle zidove moje nekadašnje seoske kuće, zatekla sam samo jezive, neprepoznatljive ruševine zarasle u onaj najdeblji, crni korov. Taj stravični, apokaliptični prizor moje konačne, životne propasti i te potpune samoće delovao je kao najsurovija, ali apsolutno zaslužena kazna za onaj moj nezapamćeni, sramni čin u mračnom uglu one svadbene sale.
Bežeći onako panično i izbezumljeno od te stravične, ledene i neprobojne jesenje kiše koja je te noći divljački udarala po mojim smrznutim ramenima, ja sam potpuno slučajno dotrčala do lokalne, stare kafane. Tražeći samo jedan jedini, spasonosni trenutak zaklona pod onom starom, napuklom drvenom nadstrešnicom tog zaboravljenog objekta, moj umorni, uplakani pogled je sasvim nesvesno pao na onaj veliki, zamagljeni stakleni izlog. U tom jednom, monumentalnom i do srži razarajućem deliću kosmičke sekunde, moje ukleto, zaleđeno srce je u grudima doslovno prestalo da kuca pod onom mojom mokrom, iscepanom i prljavom gradskom odećom. Tačno tamo, na onom centralnom, prašnjavom kafanskom postolju obasjana jednom bledom, žutom sijalicom, stajala je ona apsolutno ista, neprežaljena i prodata prastara dedina harmonika, sačuvana u svom onom njenom predivnom, oštećenom sjaju.
Pribila sam svoje mokro, prebledelo lice direktno uz to hladno kafansko staklo, a onda sam ugledala onu malu, urezanu mesinganu pločicu koja je onako ponosno stajala na samom kaišu tog svetog instrumenta. Na tom starom, izgrebanom komadu metala bile su urezane one najjezivije, najsmrtonosnije reči koje će me proganjati do groba: “Otkupljeno od onog sirotog oca koji je isplakao dušu prodajući je za venčanicu svoje ćerke.” Srušila sam se onako celom svojom ogromnom, slomljenom težinom na svoja kolena direktno u to duboko, hladno blato ispred izloga, vrišteći iz sve svoje nadljudske snage u tu crnu, nemilosrdnu balkansku noć. Neka vam te moje stravične, krvave i apsolutno zakasnele suze u seoskom blatu uvek budu ona najsvetija, doživotna opomena: onaj ko se na dan svog najvećeg veselja stidi svog oca, zaslužuje da umre okružen isključivo hladnim zaboravom.