U mom sećanju, moj stari otac je uvek bio onaj najhladniji, najstroži i najbezosećajniji čovek na Balkanu, čije su teške, radničke ruke znale isključivo za naređenja i surove kazne. Njegovo kameno, uvek namrgođeno lice apsolutno nikada nije pokazalo ni jednu jedinu, najsitniju emociju, niti je iz njegovih strogih usta ikada izašla makar jedna topla reč ohrabrenja tokom mog teškog odrastanja. Terao me je onako nemilosrdno i vojnički da radim najteže seoske poslove i da učim do same iznemoglosti, duboko ubeđujući moju dečiju dušu da me on zapravo iz dna duše mrzi i prezire. Zbog te njegove ledene, tiranijske prirode i onog stravičnog, gušećeg siromaštva koje je okidalo svaki moj osmeh, ja sam odrastao u čoveka koji je jedino i isključivo želeo da zauvek pobegne sa tog mračnog ognjišta.
Čim sam konačno stekao onu preko potrebnu punoletnost i završio te teške srednjoškolske dane, ja sam onako besno, bez ijednog jedinog pozdrava spakovao svoj jedan jedini, sirotinjski kofer. Otišao sam onako slepo i očajnički u onaj daleki, blještavi i obećavajući Pariz, zaklevši se pred samim sobom i pred Bogom da apsolutno nikada više neću preći taj naš prokišnjavi, ukleti seoski prag. Ostavio sam tog strogog starca potpuno samog na onoj našoj zarasloj, blatnjavoj dedovini, čvrsto i oholo verujući da mu apsolutno ništa ne dugujem i da je on isključivi krivac za svu moju životnu nesreću. Moj mladi, gnevni i povređeni balkanski ponos mi apsolutno nije dozvoljavao da ikada pogledam unazad, brišući svaki trag svog pravog identiteta kako bih u toj velikoj, stranoj metropoli postao neki potpuno novi, nepoznati čovek.
Punih petnaest dugih, olovnih i nepovratnih godina ja sam tamo neverovatno uspešno i brzo gradio taj svoj luksuzni, strani i elitni život, postajući izuzetno bogat i cenjen stručnjak u jednoj ogromnoj korporaciji. Potpuno sam ignorisao i brisao apsolutno svaku pomisao na tog usamljenog starca koji je polako i nečujno propadao u onom našem zaboravljenom, sivom selu na samom kraju sveta, ne poslavši mu nikada ni najobičnije pismo. Moje okamenjeno, arogantno beogradsko-parisko srce uživalo je u tom stravičnom, bolesnom trijumfu potpunog zaborava, ubeđujući me svakodnevno da sam ja onaj apsolutni i jedini tvorac celokupnog svog impresivnog i basnoslovno bogatog uspeha u tuđini. Živeo sam u onim najskupljim svilenim odelima, pijući isključivo ona najstarija, inostrana vina, potpuno nesvestan da taj moj blještavi, veštački izgrađeni svet počiva na jednoj stravičnoj, krvavoj i apsolutno nevidljivoj žrtvi koja se odvijala u mraku.
Kada su mi oni malobrojni, radoznali seoski komšije konačno preko nekog starog advokata javili da je moj otac preminuo potpuno sam i zaboravljen od svih u onoj ledenoj, prokišnjavoj sobi, ja nisam pustio nijednu suzu. Vratio sam se u to prokleto, blatnjavo selo samo na jedan jedini, kratki i isključivo poslovni dan, sa onom najhladnijom, najsurovijom namerom da onako na brzinu prodam te stare ruševine nekom lokalnom tajkunu. Želeo sam samo da onako birokratski, bez ikakvih nepotrebnih emocija i lažnog sažaljenja zauvek zatvorim to mračno poglavlje svoje prošlosti, uzimajući taj poslednji, bedni novac pre nego što se prvim letom vratim u Pariz. Koračao sam u svojim najskupljim, izglancanim kožnim cipelama preko onog našeg zaraslog, blatnjavog dvorišta, gledajući sa apsolutnim, neskrivenim gađenjem u te napukle, prljave zidove koji su čuvali samo najgore, traumatične uspomene mog mučnog detinjstva.
Otključao sam ta teška, zarđala i stravično škripava ulazna vrata, ulazeći u onu neverovatno hladnu, mračnu i prašnjavu sobu u kojoj je taj strogi starac proveo svoje apsolutno poslednje, agonijske i usamljene staračke dane. Taj prepoznatljivi, teški i zagušljivi miris balkanske sirotinje, ustajale vlage i one jeftine krdže momentalno me je zapahnuo, budeći u mojim grudima onaj stravični, decenijski bes prema čoveku koji mi nikada nije pružio toplinu. Gledao sam onako hladno, poslovno i bez trunke milosti u taj njegov stari, ulegnuti vojnički krevet i onaj prljavi, progoreli šporet na drva, planirajući da istog popodneva pozovem bagere da sve to sravne sa zemljom. Krenuo sam onako mehanički i brzo da praznim te njegove stare, buđave drvene fioke kako bih pronašao one najosnovnije vlasničke papire potrebne za brzu prodaju, ne sluteći šta se zapravo krije u tom mraku.
U onoj apsolutno najmračnijoj, najdubljoj i potpuno sakrivenoj fioci njegovog starog noćnog ormarića, ispod hrpe nekih nebitnih, plaćenih računa za struju, moji prsti su napipali jedan neobičan, hladan predmet pažljivo umotan u staru krpu. Izvukao sam na onu slabašnu, bledu svetlost dana jedan izuzetno stari, potpuno ofucani i prljavi kožni dnevnik, čije su ispucale stranice bile stravično natopljene godinama nekog nepoznatog, tamnog znoja i zasušenih, okamenjenih suza. Nije to apsolutno bio nikakav tajni testament ili neki sakriveni seoski novac kako sam ja to u svom arogantnom mozgu prvobitno pomislio, već jedna stravična, pisana ispovest čoveka kojeg zapravo apsolutno nikada nisam poznavao. Otvorio sam te požutele, krhke papire onako pomalo podsmešljivo i radoznalo, ali čim je moj pogled pao na taj njegov izuzetno grubi, drhtavi i nespretni radnički rukopis, celokupan moj lažni svet je počeo da se trese.
Čitao sam onako potpuno zaleđen, bez ijednog jedinog udaha i sa najgorim, parališućim šokom u kostima, o onim najkrvavijim, najtežim i potpuno tajnim noćnim smenama koje je on godinama radio na lokalnim gradilištima. Taj strogi, navodno bezosećajni starac je apsolutno svakog bogovetnog dana, pune dve iscrpljujuće decenije, radio čak tri najteža, smrtonosna fizička posla, trpeći one najstravičnije, neljudske bolove u svojim uništenim leđima i deformisanim zglobovima. Prodavao je potpuno tajno svoju sopstvenu, dragocenu krv po sumnjivim gradskim klinikama i bukvalno izgladnjivao samog sebe do same ivice smrti, jedući isključivo onaj najjeftiniji, suvi hleb pomešan sa seoskom kišnicom. Apsolutno svaka ta njegova nadljudska, krvava muka i svaka sakrivena noćna suza bile su pažljivo i bolno zabeležene u tom malom, prljavom dnevniku koji je predstavljao jedini nemi svedok njegove nepregledne, mučeničke očeve žrtve.
Međutim, onaj konačni, apsolutno smrtonosni udarac koji je zauvek i nepovratno slomio moje arogantno srce usledio je kada sam pročitao onu najjeziviju, najsvetiju istinu o tome gde je sav taj njegov prljavi, krvavi novac zapravo odlazio. Ona čuvena, izdašna i misteriozna inostrana stipendija koju sam ja godinama redovno dobijao u Parizu i kojom sam plaćao svoje skupe studije i luksuzan život, apsolutno nikada nije postojala ni u jednoj stranoj fondaciji. To je bio isključivo taj njegov stravični, krvavo zarađeni nadničarski novac koji mi je on preko posrednika tajno slao, lažući me celog života kako ja nikada ne bih osetio taj stravični, ponižavajući teret njegovog uništenog, slomljenog tela. On je svesno i namerno igrao tu nezahvalnu, okrutnu ulogu najstrožeg, hladnog balkanskog oca tiranina, žrtvujući moju dečiju ljubav samo kako bi me onako surovo očeličio i naterao da zauvek pobegnem iz ovog sirotinjskog, lepljivog seoskog blata.
Srušio sam se onako celom svojom ogromnom, direktorskom težinom na svoja kolena direktno na taj prljavi, ledeni drveni pod, urlajući iz sve svoje nadljudske snage dok su mi se glasne žice stravično i bolno kidale u grlu. Grčevito sam zgrabio taj stari, prljavi i znojem natopljeni dnevnik, pritiskajući ga onako očajnički i panično na svoje prebledelo, uplakano lice, gutajući onu najgorču, najotrovniju prašinu svog sopstvenog, decenijskog greha i nezamislivog neznanja. Taj moj ogromni, lažni, veštački i basnoslovno skupi pariski uspeh odjednom se pretvorio u onu najgoru, najcrnju i najodvratniju kosmičku iluziju, sagrađenu isključivo na smrskanim, krvavim leđima čoveka kojeg sam ja decenijama nepravedno i surovo mrzeo. Tresao sam se u tom hladnom, napuštenom prašnjavom mraku kao ono najobičnije, preplašeno i potpuno nemoćno malo dete, moleći apsolutno svakog boga na nebu za makar samo jednu jedinu, nemoguću sekundu vremena da ga zagrlim i zatražim oproštaj.
Tog istog, najtežeg i najpravednijeg popodneva u mom celokupnom promašenom životu, ja sam onako u suzama i potpuno odlučno pocepao apsolutno sve one pripremljene, zvanične ugovore o prodaji naše svete, natopljene krvlju dedovine. Otkazao sam onaj svoj skupi, rezervisani povratni let za taj daleki, blještavi i potpuno bezvredni Pariz, ostavši zauvek da živim u onoj prokišnjavoj, staroj seoskoj kući kao jedini, živi spomenik njegove nadljudske, tajne roditeljske ljubavi. Danas, apsolutno svakog bogovetnog jutra, ja onako tiho i sa najdubljim pijetetom ljubim onaj njegov hladni, beli mermerni krst na seoskom groblju, šapućući mu kroz suze ono jedno gorko hvala koje on za života apsolutno nikada nije čuo. Neka vam taj moj stravični, jecajući pad sa onih visokih pariskih oblaka pravo u to ledeno, balkansko blato uvek bude ona najsvetija opomena: najčistija roditeljska ljubav se vrlo često krije upravo iza onih najgrubljih i najhladnijih lica.