Baka Ruža je živela sama u maloj, staroj kući na kraju sela, onoj vrsti kuće koja miriše na dunje, bosiljak i tugu. Otkako je njen Ratko umro pre deset godina, vreme je za Ružu stalo, ali za kuću nije. Grede su popustile, malter je otpadao, a najgore od svega bio je krov. Svaka jača kiša za Ružu je značila neprospavanu noć.
Tog oktobra, nebo se otvorilo nad Srbijom. Kiša je lila danima, uporna i hladna. Ruža je po kući rasporedila sve šerpe, lavorčiće i kofe koje je imala. Tup, tup, tup – odzvanjalo je u ritmu koji joj je kidao živce. Najveća mrlja na plafonu pojavila se tačno iznad njenog kreveta. Morala je da spava u kuhinji, na starom kauču, pokrivena sa tri ćebeta jer je od vlage bilo hladno kao u grobu.
Znala je da više ne može da odlaže. Zima ide, a ako padne sneg na ovakav krov, sve će se srušiti na nju. Teška srca, drhtavim prstima, okrenula je broj majstora Dragana iz varoši. Za Dragana su pričali da je najbolji tesar u kraju, pošten, ali i da nije jeftin. “Dobar dan, sine,” rekla je tiho kad se javio. “Ovde baka Ruža… krov mi prokišnjava, zlo i naopako. Možeš li da dođeš da vidiš, živ ti ja?”
Dragan je došao sutradan, krupan čovek, ruku kao lopate, ozbiljnog lica. Nije mnogo pričao. Popeo se na tavan, pa na krov, hodao je gore sat vremena, merio i kuckao. Ruža je dole u dvorištu lomila prste, gledajući ga kao sudiju koji treba da joj izrekne presudu. Kada je sišao, lice mu je bilo smrknuto. “Bako,” rekao je brišući znoj, “ovo je loše. Greda je trula, crepovi su popucali. Mora da se menja bar pola krova, i to hitno.”
Ruža je prebledela. “Koliko… koliko će to da košta, sine?” pitala je, a glas joj je jedva izlazio iz grla. Dragan je rekao cifru. Za njega je to možda bila obična majstorska dnevnica i materijal, ali za Ružu je to bilo bogatstvo. To je bilo sve što je imala. Klimnula je glavom, nemo. “Radi, sine. Samo da mi ne kaplje za vrat.”
Tri dana je Dragan radio. Dolazio je u zoru, odlazio u mrak. Ruža mu je kuvala kafu i pržila uštipke, stideći se što nema šta bolje da mu ponudi. Gledala ga je kako radi, teškog i sigurnog koraka, i sećala se svog Ratka koji je nekad tako popravljao tu istu kuću. Dok je Dragan bio na krovu, Ruža je otišla u spavaću sobu. Iz starog ormara, iz dubine jedne vunene čarape sakrivene ispod posteljine, izvadila je svoj “crni fond”.
Bile su to pare skupljane godinama. Od penzije, od prodatih jaja, od onoga što bi joj unuci gurnuli u džep kad retko svrate. Bilo je tu zgužvanih hiljadarki, petohiljadarki, ali i mnogo sitniša u metalu. Sve je to Ruža istresla na sto, prebrojala tri puta, umotala u jednu čistu platnenu maramicu i čekala.
Četvrtog dana, krov je bio gotov. Sijao se novi crep na jesenjem suncu. Dragan je sišao, spakovao alat i došao na trem da popije oproštajnu kafu. Ruža je prišla stolu. Ruke su joj se tresle kao prut dok je vadila onaj zamotuljak. Odmotala je maramicu. Gomila zgužvanih novčanica i brdo metalnog novca stajalo je između njih. “Evo, sine,” rekla je gledajući u pod, gurajući pare prema njemu. “Sve sam skupila. Broj, molim te. Reci mi… jel’ dosta? Nemam više, Bog mi je svedok.”
Dragan je gledao u tu gomilu novca na stolu. U te zgužvane novčanice koje su mirisale na naftalin, na godine štednje i odricanja. Gledao je u Ružine ruke, suve i čvornovate, koje su još uvek bile ispružene u iščekivanju presude. Nije uzeo da broji. Nije proveravao da li ima dovoljno. Svojom velikom šakom, ogrubelom od maltera i cigle, polako je pokupio sav novac sa stola i gurnuo ga u duboki džep svog prsluka.
“Dosta je, bako,” rekao je kratko, glasom koji nije odavao emocije. “Taman koliko treba. Ni dinar manje, ni dinar više.” Ruža je ispustila dug, drhtav uzdah olakšanja. Kamen joj je pao sa srca. Jeste, ostala je bez dinara, neće imati ni za kafu do sledeće penzije, ali krov je nov i siguran. “Hvala ti, sine, do neba. Hvala ti što me nisi oderao,” šaputala je, brišući suzne oči krajem kecelje. “Samo trenutak, da ti donesem jednu jabuku za put, da ne ideš praznih ruku.”
Ruža je otšepala do kuhinje, okrenuta leđima. Dragan je ostao sam u sobi nekoliko sekundi. Brzim pokretom je izvadio onaj novac iz džepa, dodao još jednu debelu kovertu koju je imao spremnu, i sve to gurnuo ispod mušeme na kraju stola, tamo gde stoji vaza sa bosiljkom. Kada se Ruža vratila sa jabukom, on je već stajao na vratima, zakopčavajući jaknu.
Pozdravili su se na kapiji. Dragan je seo u svoj stari kombi, kratko svirnuo i nestao u oblaku prašine niz seoski put. Ruža je ostala sama. Tišina se vratila u dvorište, ali sada to nije bila ona teška, kišna tišina, već mirna tišina sigurne kuće. Ušla je unutra da raspremi sto. Podigla je šoljice od kafe da ih opere.
Onda je povukla staru, izlizanu mušemu da obriše mrvice. I tada je vrisnula. Ruka joj je zastala u vazduhu, a jabuka joj je ispala na pod. Ispod mušeme, tačno na mestu gde je sedeo majstor, stajao je onaj njen zamotuljak sa novcem. Netaknut. A pored njega, plava koverta. Ruža se uhvatila za ivicu stola da ne padne. Drhtavim prstima je otvorila plavu kovertu. Unutra je bilo još novca – bar tri puta više nego što je ona njemu dala. I papir, istrgnut iz majstorskog rokovnika.
Stavila je naočare, dok su joj suze već maglile vid, i pročitala krupna, pisana slova: “Bako Ružo, Tvoj pokojni Ratko mi je pre trideset godina, kad sam bio šegrt i nisam imao ni za hleb, poklonio moj prvi čekić i mistriju. Niko nije verovao u mene, on jeste. Rekao mi je tada: ‘Kad zaradiš, vratićeš nekome kome treba.’ Danas sam vratio dug. Krov je gratis, to je kamata na Ratkovu dobrotu. A ovo u koverti je da prezimiš zimu kao gospođa i da ne štediš na drvima. Tvoj Ratko me je napravio majstorom.”
Ruža je spustila glavu na mušemu i zaplakala, glasno i neutušno, dok je miris dunja sa ormara svedočio da na ovom svetu ništa, ali baš ništa nije slučajno, i da ruka koja daje nikad ne ostaje prazna.