Sneg je na Zlatiboru te godine pao rano i napadao do kolena, ali u kući deda Lazara i baka Milice bilo je toplo i svečano. Bližio se Sveti Nikola, njihova krsna slava, dan za koji su živeli cele godine. Kuća je mirisala na tamjan, suvu pitu i sarmu koja se krčkala na smederevcu još od zore. Lazar je obukao svoju belu košulju, onu koju čuva samo za crkvu i izbore, i ponosno nameštao slavsku sveću u čirak na sredini stola.
Milica je brisala prašinu koja nije ni postojala, premeštala tanjire i stalno gledala kroz prozor u belu vejavicu. “Hoće li moći da se probiju, Lazare?” pitala je po deseti put, misleći na sina Dragana i unuke koji žive u Beogradu. “Hoće, baba, ne brini,” tešio ju je Lazar, mada je i sam sa zebnjom gledao u nebo koje se spojilo sa zemljom. “Dragan ima dobre gume, a i Sveti Nikola će put da im pročisti.”
Sto je bio postavljen za dvadeset ljudi. Najlepši stolnjak, kristalne čaše koje su dobili za svadbu pre pedeset godina, salvete složene u lepeze. Sve je bilo spremno za radost, za dečiju graju, za onaj trenutak kada se lomi kolač i nazdravlja za zdravlje i napredak. Lazar je sipao vino u bokal i smeškao se, zamišljajući kako će unuk Stefan sedeti do njega na čelu stola.
A onda je telefon zazvonio. Onaj oštar, neprijatan zvuk starog fiksnog aparata u hodniku. Lazar se trgao. Pogledao je u Milicu, a njoj je krpa ispala iz ruke. Polako je prišao i podigao slušalicu. “Alo? Sine, vi ste? Dokle ste stigli?” pitao je, a glas mu je bio pun nade. S druge strane žice čuo se Draganov glas, isprekidan i nervozan. “Ćale… ne možemo. Zatrpani smo. Krenuli smo, ali na Rudniku je kolaps. Policija vraća sve nazad. Ne smem da rizikujem s decom. Izvinite… doći ćemo za Božić.”
Lazar je ćutao. Ruka kojom je držao slušalicu je pobelela. “Dobro, sine,” rekao je na kraju, glasom koji je odjednom ostario deset godina. “Pametno. Nemojte po ledu. Čuvaj decu. Srećna vam slava tamo.” Spustio je slušalicu. Nije imao snage da se okrene prema Milici. “Ne dolaze?” upitala je ona tiho, iako je već znala odgovor. “Ne dolaze,” ponovio je Lazar. “Vratili ih s Rudnika. Ostajemo sami.”
Tišina koja je zavladala u kući bila je teža od bilo koje buke. Milica je sela na stolicu i pokrila lice keceljom. Ramena su joj se tresla. Lazar je gledao u onaj bogati sto, u tanjire koji će ostati čisti, u sarmu koju niko neće pohvaliti. Sva ona radost iscurila je iz sobe kao voda. Ostali su samo njih dvoje, dva starca u prevelikoj kući, zarobljeni snegom i samoćom.
“Ustani, Milice,” rekao je Lazar posle nekog vremena, brišući kradom suzu. “Red je red. Slava se mora obeležiti. Upalićemo sveću. Sveti Nikola je tu, on nas nije ostavio.” Stali su pred ikonu. Lazar je kresnuo šibicu drhtavom rukom i upalio slavsku sveću. Plamen je zaigrao, bacajući senke na njihova tužna lica. Očitali su “Oče naš”, ali glasovi su im bili tanki i lomljivi. Nikad “Amin” nije zvučalo tužnije.
Seli su za onaj veliki sto, svako na svoj kraj. Između njih – metar praznine i tišine. Napolju je vetar zavijao oko kuće, tresao prozore, kao da hoće da uđe i ugasi i to malo svetla što im je ostalo. Lazar je sipao rakiju, ali mu se nije pilo. Gledao je u plamen sveće i pitao se čime je zaslužio da pod stare dane gleda u prazne stolice.
Tada, usred te mučne tišine, začulo se nešto. Prvo tiho, pa jače. Tup-tup-tup. Neko je lupao na teška ulazna vrata. Lazar i Milica su se pogledali. Ko bi to mogao biti po ovakvom nevremenu? Komšije su daleko, a vukovi ne kucaju. Lazar je uzeo štap i polako krenuo ka hodniku. “Ko je?” viknuo je, dok je vetar napolju divljao. “Molim vas… pomozite!” čuo se muški glas s druge strane, prigušen mećavom. “Smrznuću se! Auto mi je stao!”
Lazar je otključao teška hrastova vrata, a u hodnik je zajedno sa vetrom uleteo vrtlog snega i jedan mladić, bukvalno se srušivši na prag. Bio je modar u licu, treseći se kao prut, u tankoj jakni koja nije bila nikakva zaštita od zlatiborske mećave. “Sleteo sam… sleteo sam s puta, par kilometara niže,” jedva je izustio, zubi su mu cvokotali. Lazar ga je odmah uhvatio ispod ruke, snažno ga povukao unutra i zalupio vrata, prekidajući urlik vetra.
“Milice! Daj toplo ćebe i onu ljutu rakiju, brzo!” viknuo je Lazar, skidajući sa momka mokru jaknu. Baka Milica je dojurila brže nego što su je noge služile godinama, noseći debeli vuneni jorgan. Umotali su ga kao dete, posadili pored smederevca koji je isijavao toplotu i dali mu čašu vruće rakije. Mladić je pio, držeći čašu obema rukama, dok mu se boja polako vraćala u obraze. “Hvala vam,” šapnuo je. “Zovem se Marko. Mislio sam da je gotovo, da ću zaspati u snegu.”
Kada se malo pribrao, Marko je pokušao da ustane. “Izvinite što sam vam upao ovako… Imate li neki telefon da zovem šlep službu? Ili samo da prenoćim na podu u hodniku, neću da smetam, vidim da slavite…” Lazar ga je pogledao onim svojim dubokim, starim očima i odmahnuo glavom. Prišao je stolu, onom istom stolu koji je do pre sat vremena izgledao kao spomenik njihovoj samoći, i povukao stolicu na čelu. Na mestu gde je trebalo da sedi njegov sin.
“Marko,” rekao je Lazar svečano, “večeras niko iz ove kuće ne zove nikoga, i niko ne spava na podu. Naša deca nisu mogla da dođu, sneg ih je vratio. Mi smo mislili da ćemo slaviti sami, ali Sveti Nikola je imao drugi plan. On putnicima namernicima otvara vrata. Ti nisi smetnja, sine. Ti si gost koga smo čekali. Sedi.” Marko je oklevao, gledajući u prebogatu trpezu, a onda je seo. Milica mu je odmah sipala pun tanjir supe, pa sarme, pa pite. Dvorila ga je kao da joj je rođeni unuk.
Atmosfera u sobi se promenila. Tuga je nestala, zamenila ju je neka topla, ljudska bliskost. Jeli su, pili vino i razgovarali. Marko im je ispričao svoju priču – da je siroče, da je odrastao po domovima, da nikada nije imao svoju porodicu, niti je ikada slavio Slavu. “Ja i ne znam kako se ovo radi,” priznao je stidljivo, lomeći slavski kolač. Lazar se nasmešio i stavio ruku na njegovo rame. “Samo srcem, sine. Samo srcem.” Te večeri, Marko je prvi put osetio šta znači imati oca i majku, makar na par sati.
Ujutru, mećava je stala. Lazar je upalio svoj stari traktor i izvukao Markov auto iz smetova. Pozdravili su se na kapiji. Marko ih je oboje izgrlio jako, sa suzama u očima, i otišao bez mnogo reči. Lazar i Milica su ostali da mašu dok auto nije nestao iza krivine, osećajući neku čudnu punoću u duši.
Prošla je zima, stiglo je proleće. Lazaru se vid naglo pogoršao, katarakta mu je skoro zatvorila desno oko. Operacija je bila hitna, ali skupa, a njihove penzije male. Tog jutra, poštar je doneo preporučeno pismo. Lazar je otvorio kovertu, prinoseći je zdravom oku. Unutra nije bilo pismo, već potvrda o uplaćenoj operaciji na jednoj privatnoj klinici u Beogradu i kratka poruka na papiriću: “Za mog Domaćina. Da ponovo vidite putnike namernike. Hvala što ste mi te noći pokazali šta znači dom. Vaš Marko.” Lazar je spustio papir na sto, onaj isti sto gde su onomad sedeli, i zaplakao. Milica ga je zagrlila, a sa ikone Svetog Nikole, činilo se, svetac im je namignuo.