Novembar je u Sarajevu uvijek bio varljiv, ali ove godine zima je pokazala zube ranije nego ikad. Nena Šemsa je sjedila u svojoj maloj kuhinji na Vratniku, umotana u dva vunena prsluka, i gledala kroz prozor u sivo nebo koje je mirisalo na snijeg. Njena peć “fijaker” bila je hladna. U podrumu je imala još samo naramak drva, tek toliko da skuha čaj i ugrije jednu sobu pred spavanje. Penzija je bila minimalna, a lijekovi skupi. Šemsa je danima odvajala od usta, štedeći marku po marku u staru limenu kutiju od keksa, samo da bi obezbijedila ogrev.
Kada je napokon skupila dovoljno za dva metra drva, teška srca je okrenula broj lokalne pilane. Ruka joj je drhtala dok je držala slušalicu. Bilo ju je stid. Nekada, dok je njen rahmetli (pokojni) muž bio živ, naručivali su po deset metara, a sad… sad mora da moli za minimum. “Alo, sinko,” rekla je tiho kad se s druge strane javio muški glas. “Ovdje nena Šemsa sa Vratnika. Treba mi… treba mi samo dva metra bukve. Ali, sinko, ako može da bude suha, nemam čime da je sušim. I molim te, da mi dotjerate što prije, zima mi je već u kostima.”
Momak s druge strane je zabilježio adresu, kratko potvrdio i prekinuo vezu. Šemsa je spustila slušalicu i uzdahnula. Dva metra. To će joj trajati možda do januara, ako bude ložila samo predveče. A šta poslije? Februar i mart su najgori. “Dat će Bog,” šapnula je sebi u bradu, tješeći se onom starom bosanskom utjehom koja je održala generacije. Otišla je da klanja podne-namaz, moleći Boga ne za bogatstvo, već samo da ne bude nikome na teretu i da ne smrzne u svojoj kući.
Sutradan ujutru, dok je Šemsa pila gorku kahvu, začula je težak zvuk motora u svojoj uskoj ulici. Kamion je brektao uzbrdo. Izašla je na kapiju, očekujući mali tamić sa svoja dva metra drva. Ali, pred njenom kućom se zaustavio ogroman kamion, pretovaren do vrha najkvalitetnijom, iscijepanom bukvom. Bilo je tu sigurno deset metara, možda i više. Šemsa je preblijedila. Srce joj je počelo udarati kao ludo. “Ovo je greška,” pomislila je. “Ovo je nečija tuđa narudžba. Ja ovo ne mogu platiti ni da prodam kuću.”
Vozač, krupan momak vedrog lica, iskočio je iz kabine i odmah povukao ručicu za kipovanje. Drva su uz grmljavinu počela padati pred njenu kapiju, praveći ogromnu gomilu koja je zatvorila pola ulice. “Stani! Stani, sinko, ne kipuj!” vikala je Šemsa, mašući rukama, trčeći prema njemu koliko su je stare noge nosile. “Greška je! Nisam ja to naručila! Ja imam para samo za dva metra! Vraćaj to nazad, ubogati me!”
Vozač je ugasio kamion i s osmijehom sišao dole, brišući ruke o radno odijelo. Prišao je neni Šemsi koja je drhtala, što od zime, što od straha. Njene oči su bile pune suza, a u ruci je stiskala onaj zgužvani novac za dva metra, spremna da plati kaznu za “grešku”. “Nije greška, neno,” rekao je vozač blagim, dubokim glasom, stavljajući joj ruku na rame da je umiri. “Ovo je tvoja narudžba. Deset metara prve klase.”
Šemsa je odmahivala glavom. “Ali sinko, ja nemam! Kunem ti se, imam samo za dva! Vodi me u zatvor, ali ja ovo ne mogu platiti!” Vozač se nasmijao, onako toplo, od srca. “Neno, ne slušaš me. Ovo je sve plaćeno. I prevoz, i drva, i momci koji će doći za pola sata da ti sve ovo iscijepaju i slože u šupu.”
Šemsa je zanijemila. Gledala je u vozača, pa u drva, pa u nebo. “Ko je platio? Sinko, ko bi meni platio? Ja nemam nikoga…” Vozač se uozbiljio i skinuo kapu. “Gazda moje pilane, neno. Rekao mi je da ti prenesem jednu poruku. Pitao je, sjećaš li se ti malog Elmira, onog siročeta što je prije dvadeset godina prolazio ovuda u poderanim patikama?” Šemsa se zamislila. Kroz maglu sjećanja, probio se lik mršavog dječaka velikih očiju koji je često kisnuo u njenoj ulici. “Sjećaš li se,” nastavio je vozač, “kako si ga zvala u avliju kad je pljuštala kiša? Kako si mu sušila čarape na tom istom ‘fijakeru’ za koji sad brineš? I kako si mu svaki put, ali baš svaki put, u džep gurnula toplu gurabiju ili jabuku, iako ni ti nisi imala puno?”
Šemsa je prekrila usta rukom. Suze su krenule kao bujica. Sjetila se Elmira. Sjetila se tog djeteta koje niko nije gledao, a ona ga je gledala kao svoje, jer nije mogla podnijeti da dijete bude gladno i mokro. “Taj Elmir je danas vlasnik pilane,” rekao je vozač, a glas mu je zadrhtao. “Rekao mi je: ‘Vozi neni Šemsi dok su joj drva ne napune šupu do krova. I reci joj da one gurabije nisam zaboravio dok sam živ. Ovo je samo kamata na njenu dobrotu.'”
Šemsa je jecala, ali sada od sreće. Htjela je da pruži vozaču onaj novac za bakšiš, ali on je odbio. Poljubio ju je u smežuranu ruku i rekao: “Čuvaj to, neno, kupi sebi kahve i šećera. Mi smo podmireni tvojim sevapom.” Tog popodneva, dok su radnici slagali drva, a iz dimnjaka nene Šemse se vio gust, topao dim, cijela mahala je mirisala na ljudskost. Šemsa je sjedila pored peći koja je tutnjala od vrućine, grijala stare kosti i učila dovu za onog dječaka koji je postao veliki čovjek, shvativši da je ona davno posijala mrvice hljeba, a Bog joj je vratio pogaču.