Na obroncima planine Golije, u trošnoj kući od brvana i blata, živeo je deda Stanoje. Živeo je sam, jer mu je žena preminula pre pet godina, a deca su otišla u svet i zaboravila put nazad. Stanoje je imao samo tri ovce, jednu kozu i veru u Boga. Krov na kući je prokišnjavao na tri mesta, pa je svaki put kad padne kiša, Stanoje morao da raspoređuje šerpe i lavorčiće po sobi, slušajući taj turobni ritam kapljica koji mu je odbrojavao dane sirotinje. Zima je dolazila, a drva je bilo malo. Brašna još manje. Stanoje je često legao gladan, moleći se samo da se ujutru probudi.
Jednog prohladnog oktobarskog jutra, dok je terao svoje tri ovce na ispašu blizu planinarske staze kojom retko ko prolazi, Stanoje je u grmlju ugledao nešto crno. Bila je to skupa, kožna torba, verovatno ispala nekom bogatom turisti koji je tu prolazio džipom ili kvadom. Stanoje je prišao, razgrnuo šiblje svojim štapom i podigao torbu. Bila je teška. Kada je otvorio rajsferšlus, noge su mu se odsekle. Unutra su bili svežnjevi novčanica. Evri. Mnogo evra. Pored njih, najnoviji telefon koji je sijao kao ogledalo i novčanik pun kartica.
Stanoje je seo na jedan panj jer ga srce umalo nije izdalo. Ruke, ispucale od mraza i teškog rada, drhtale su dok su dodirivale taj papir. Tu je bilo dovoljno novca da kupi novu kuću u varoši. Da kupi stado od sto ovaca. Da napuni podrum hranom da ne bude gladan narednih deset godina. Da popravi krov i da mu ostane za sahranu, i to bogatu, sa popom i daćom. Niko ga nije video. Šuma je bila gusta i tiha. Mogao je samo da stavi torbu pod gunj, ode kući, sakrije pare u slamaricu i reši sve svoje ovozemaljske muke.
Đavo mu je šaputao na levo uho: “Uzmi, Stanoje. Bog ti je poslao. To je nagrada za tvoju patnju. Taj što je izgubio, taj ima previše, neće ni osetiti. Uzmi i živi kao čovek pod stare dane.” Stanoje je gledao u pare, pa u svoje opanke koji su bili vezani žicom da se ne raspadnu. Suza mu je kliznula niz obraz. Borba u njegovoj duši bila je teža od bilo koje bitke. Ali onda se setio reči svog pokojnog oca, koje su bile urezane u grede njegove kuće: “Sine, oteto je prokleto. Na tuđoj suzi se sreća ne gradi. Bolje čista savest i prazan stomak, nego pun stomak i crn obraz.”
Stanoje je naglo zatvorio torbu, kao da se plaši da će ga sjaj novca omađijati ako ga bude gledao još sekund. Uzdahnuo je duboko, prekrstio se tri puta i rekao naglas, da ga i šuma i nebo čuju: “Nećeš, đavole, u moju avliju. Nije moje i neće biti moje.” Oterao je ovce nazad u tor, obukao svoje “svečano” odelo – ono jedino koje nije imalo zakrpe – stavio torbu u pleteni džak za krompir da ne privlači pažnju, i krenuo peške deset kilometara do magistrale da uhvati autobus za grad.
Stigao je u policijsku stanicu u Ivanjici. Ušao je tiho, skidajući prljavu šubaru s glave, držeći onaj pleteni džak čvrsto uz grudi. Unutra je bila galama. Jedan krupan čovek u skupom odelu, crven u licu od besa, vikao je na dežurnog policajca: “Vi ste nesposobni! Meni su u toj torbi dokumenta firme, ugovori od milion evra! Ako je neko od ovih tvojih gorštaka našao, taj je to već zapio! Hoću helikoptere, hoću potragu!” Policajac je pokušavao da ga smiri, ali uzalud. Biznismen je udarao pesnicom o sto.
Stanoje je prišao polako, vukući svoje stare gumene opanke koji su škripali po čistom podu stanice. “Izvinite, gospodo…” rekao je tiho, ali glas mu je bio dubok kao zvono. Biznismen se naglo okrenuo, odmerio starca od glave do pete s gađenjem – te zakrpljene pantalone, taj miris ovaca i vune, te ruke crne od zemlje. “Šta hoćeš ti, deda? Vidiš da imam problem, gubi se!” odbrusio je bahato.
Stanoje nije trepnuo. Nije se uplašio. Samo je polako spustio džak na sto, razvezao kanap i iz njega izvukao onu finu, crnu kožnu torbu. U stanici je nastao muk. Biznismenu je vilica pala. Oči su mu se raširile. Bacio se na torbu kao grabljivica, ne rekavši ni “hvala”, ni “dobar dan”. Raskopčao je rajsferšlus i počeo manijakalno da prevrće po novcu. Vadio je svežnjeve, brojao, listao dokumenta. Prsti su mu leteli, znoj mu je kapljao sa čela.
Policajac je gledao u Stanoja s poštovanjem, a Stanoje je stajao mirno, ruku prekrštenih na stomaku, čekajući. Posle pet minuta mučne tišine, biznismen je završio. Sve je bilo tu. Ni jedan jedini evro nije falio. Telefon, kartice, sve je bilo na broju. Čovek je duboko uzdahnuo, obrisao znoj i tek tada pogledao Stanoja, ali i dalje sa nekom sumnjom u očima.
“Sve je tu,” promrljao je biznismen, kao da mu je krivo što nema razloga da viče. Izvadio je novčanicu od 100 evra iz onog svežnja i pružio je Stanoju. “Evo ti, deda. Za autobus i rakiju. Imao si sreće što si pošten, inače bih te ja našao.” Stanoje je pogledao tu novčanicu. Za njega je to bilo bogatstvo. Dva meseca života. Ali je pogledao i tog čoveka koji misli da se sve, pa i poštenje, kupuje kao kila krompira.
Stanoje je polako odmahnuo rukom i gurnuo novčanicu nazad ka biznismenu. “Ne treba, sinko,” rekao je blago, ali tako da je svaka reč odzvanjala. “Nisam ja to vratio da bi mi ti platio. Vratio sam jer nije moje. A te pare… te pare zadrži. Tebi trebaju više nego meni.” Biznismen se zbunio. “Kako meni trebaju više? Vidiš da imam pune torbe!” “Imaš para,” rekao je Stanoje stavljajući šubaru na glavu i krećući ka vratima, “ali nemaš mira, sinko. Čim si prvo posumnjao u čoveka, a ne zahvalio Bogu, znači da si siromah veći od mene. Kupi sebi nešto lepo, možda dušu, ako se to prodaje u tvojim radnjama.”
Stanoje je izašao iz stanice uzdignute glave, ostavivši bogataša koji je stajao s novčanicom u ruci, crven, postiđen i manji od makovog zrna, dok su policajci jedva suzdržavali osmeh. Deda se vratio svojim ovcama, gladan, ali sit u srcu, znajući da je položio ispit pred onim ko jedini sudi.