U selu iza Biokova, gde sunce prži kamen, a bura savija masline, živeo je dida Stipe. Imao je osamdeset godina i ruke čvornovate kao korenje stare smokve. Njegov ponos i jedini pravi prijatelj bio je vo Jelen. Ogromna, bela životinja sa rogovima širokim kao raširene ruke. Stipe je odbijao modernizaciju. Dok su drugi kupovali traktore, on je i dalje orao svoju malu njivu sa Jelenom, pričajući mu tiho: “Ajde, moj sokole, ajde polako.”
Stipin sin, Mate, bio je drugačiji. Moderan čovek, preduzimač, stalno u žurbi. Nerviralo ga je očevo “zaostajanje”. “Ćaća, sramotiš nas!” vikao bi Mate. “Svi imaju traktore, klime, a ti se vučeš sa tom mrcinom po selu. To samo jede, a koristi nema. Sutra zovem mesara Antu. Jelen ide u kobasice. Kupio sam ti novi traktor, John Deere, da oreš k’o gospodin.”
Stipe je ćutao. Nije hteo da se svađa sa sinom koji ih hrani, ali srce mu je pucalo. Otišao je u štalu, zagrlio Jelena oko debelog vrata i plakao u njegovu grivu. Jelen je osećao gazdinu tugu, samo je tiho disao i grejao starca. “Oprosti, Jelene… Vremena su se promenila, za nas stare više nema mesta,” šaputao je Stipe.
Sutradan je osvanulo tmurno jutro. Nebo se otvorilo. Pala je kiša kakvu taj kraj nije pamtio decenijama. Potoci su postali bujice, a reka Cetina je pretila da se izlije. Mate je morao hitno da pređe preko starog gaza traktorom da bi spasio neku opremu sa druge strane polja. “Idem ja, to je mašina, 4×4, šta joj može kiša!” viknuo je Mate i seo u svoj novi, moćni traktor.
Stipe je gledao sa trema, zabrinut. “Ne idi, sine! Voda je zla!” vikao je, ali ga Mate nije čuo od grmljavine motora. Mate je ušao traktorom u plitku vodu, ali nije znao da je bujica podlokala put. U sekundi, teška mašina je propala u blato. Točkovi su se vrteli u prazno. Voda je naglo nadošla, noseći granje i kamenje. Traktor se nagnuo. Motor se ugasio. Voda je počela da ulazi u kabinu. Mate je pokušao da otvori vrata, ali pritisak vode i mulj su ih blokirali. Bio je zarobljen u gvozdenoj kutiji koja je tonula.
Stipe je video šta se desilo. Vrisnuo je, ali nije potrčao ka traktoru – potrčao je ka štali. Zgrabio je jaram i viknuo: “Jelene! Na noge, junače! Sad ili nikad!”
Stipe je trčao kroz blato brže nego što je ikada trčao u mladosti. Jelen, osetivši hitnost i gazdin strah, galopirao je pored njega, težak i moćan, dok je zemlja drhtala pod njegovim kopitima. Stigli su do obale. Prizor je bio stravičan. Voda je već došla do prozora kabine. Mate je udarao rukama o staklo, lice mu je bilo bledo od užasa. Traktor je tonuo sve dublje u mulj.
Stipe nije oklevao ni sekunde. Zagazio je u ledenu, bujičnu vodu do pojasa. Struja je htela da ga odnese, ali se starac držao za Jelenov ular. “Evo nas, sine! Ne boj se!” vikao je, mada ga Mate nije čuo. Stipe je zaronio ruke u mutnu vodu i nekako uspeo da zakači teški gvozdeni lanac, koji je uvek nosio na jarmu, za kuku na prednjem delu traktora.
Kada je lanac bio vezan, Stipe se vratio do Jelena. Voda im je bila do grudi. Kiša je šibala po očima. Stipe je zagrlio mokru glavu svog vola i prislonio čelo na njegovo. “Slušaj me, brate moj,” rekao je mirno, kroz buku oluje. “Ovo nije oranje. Ovo je život mog deteta. Ako si me ikad voleo, povuci sad! Povuci za Matu, povuci za nas!”
Viknuo je komandu, staru i moćnu: “Hoo-ruk! Napred, Jelene!” Ogromna životinja je zarila kopita u klizavo blato na obali. Mišići ispod bele kože su se napeli kao čelične sajle. Jelen je spustio glavu i povukao. Lanac se zategao kao struna. Zaškripao je. Traktor se nije pomerio. Mulj ga je držao kao čeljust. Jelen je rznuo, noge su mu proklizale.
“Još! Još, sokole moj! Ne daj se!” bodrio ga je Stipe, gurajući vola rukama, dajući mu svoju snagu. Jelen je riknuo, zvukom koji je nadjačao grmljavinu, i povukao ponovo, iz sve snage, iz inata, iz ljubavi. I odjednom – mljac. Traktor se odlepio od dna. Polako, centimetar po centimetar, moderna mašina od pet tona počela je da izlazi iz vode, vučena snagom jednog “beskorisnog” starog vola.
Kada je traktor konačno bio na suvom, Mate je iskočio iz kabine, tresući se, mokar i blatnjav. Pao je na kolena u blato, ali ne pred oca, već pred Jelena. Zver je stajala mirno, pareći se na kiši, teškog daha. Mate je obgrlio volovske noge i zaplakao na sav glas. “Oprosti mi… Oprosti mi što sam te hteo dati pod nož… Ti si mene spasio, a ja sam tebe hteo ubiti…”
Stipe je prišao, stavio ruku na sinovljevo rame i drugu na Jelenova leđa. “Vidiš, sine,” rekao je tiho. “Traktor ima konje, ali nema srce. Kad tehnika stane, duša povuče.” Te večeri, mesar Ante je dobio poziv. Mate mu je rekao: “Ne dolazi. Jelen ne ide nikuda. Jelen umire u ovoj kući prirodnom smrću, kao član porodice.”
Danas, Jelen više ne radi. Ima svoju posebnu štalu, najbolju hranu i crvenu traku oko vrata protiv uroka. Mate je prodao traktor i kupio manji, ali njivu pored kuće i dalje ore Stipe sa Jelenom, ne zato što moraju, već zato što je to počasni krug dvojice heroja koji su pobedili reku.