U malom slavonskom selu, gde su polja žita bila zlatna, a kuće okrečene u belo, živeo je siromašni nadničar Antun. Živeo je sam sa svojom jedinicom, ćerkom Katom. Žena mu je rano umrla, a on se borio kao lav da Katu iškoluje i izvede na pravi put. Iako nisu imali mnogo, u njihovoj kući se uvek pevala pesma. Njihovo najveće bogatstvo, pored poštenja, bila je krava Šara. Šara nije bila obična životinja; ona ih je othranila svojim mlekom kad je bilo najteže. Antun ju je timario i pričao s njom kao s čovekom.
Došao je dan kada se Kata zaljubila. I to ne u bilo koga, već u Josipa, sina najbogatijeg gazde u selu, Ivana. Josip je bio dobar momak, nije gledao ko je bogat, a ko siromah, voleo je Katu zbog njene dobrote i lepote. Gazda Ivan se u početku mrštio, hteo je za sina neku bogatašku kćer sa mirazom, ali je na kraju popustio pred sinovom srećom. Zakazana je svadba.
Kako se dan venčanja bližio, Antuna je hvatala teška muka. Običaj je u tom kraju bio da mlada donese miraz – dukate, posteljinu, nameštaj ili zemlju. Antun nije imao ništa od toga. Gledao je u svoje prazne dlanove i plakao noću. “Zar da mi dete ode u tuđu kuću praznih ruku? Da je doveka gledaju popreko? Da me sramota pojede?” pitao se.
Noć pred svadbu, Antun je doneo odluku. Otišao je u štalu kod Šare. Zagrlio je kravu oko vrata, a ona ga je liznula po obrazu hrapavim jezikom. “E, moja Šaro,” šaputao je starac. “Ti si nam bila kao majka. Ali sutra moraš da ideš. Ti si jedino što vredi u ovoj kući. Ne mogu da pustim Katu da se crveni.”
Ujutru, svadba je počela. Dvorište gazde Ivana bilo je puno svatova, tamburaši su svirali, točilo se vino. Svi su bili svečano obučeni. U jednom trenutku, kapija se otvorila. Muzika je stala. Žamor je utihnuo. Na kapiji je stajao Antun. U svom najboljem, ali izlizanom odelu, sa šeširom u ruci. A pored njega, na novom, belom konopcu, mirno je koračala krava Šara, okićena cvećem oko rogova i sa prebačenim vezenim peškirom preko leđa.
Gosti su počeli da šapuću. Neki su se kikošali, neki su okretali glavu od neprijatnosti. Mislili su da je starac poludeo. Antun je hodao polako, ponosno, iako su mu kolena klecala. Vodio je Šaru pravo prema stolu gde je sedeo gazda Ivan. Kata je stajala na tremu i prekrivala usta rukama, suze su joj tekle niz lice. Znala je kolika je to žrtva.
Antun je stao pred bogatog gazdu. U dvorištu je bila tišina. Antun je pružio konopac Ivanu. Glas mu je drhtao, ali je bio jasan: “Prijatelju Ivane… Ja nemam dukata, ni njiva, ni šuma. Imam samo ovu kravu. Ona nas je othranila. Ona je član naše porodice. To je sav moj imetak i sav moj život. Dajem je uz Katu, da joj obraz bude čist. Čuvajte je, molim vas.”
Gazda Ivan je polako ustao sa čela stola. Bio je to krupna ljudeskara, brkova posivelih od brige i rada. Gledao je Antuna, pa kravu Šaru koja je mirno žvakala preživajući, nesvesna svečanosti trenutka. Gosti su zadržali dah. Neki su očekivali da će Ivan prasnuti u smeh ili oterati sirotinju sa kapije.
Ivan je prišao Antunu. Teškim korakom, čizme su škripale po betonu. Uzeo je konopac iz Antunove drhtave ruke. Gledao je životinju, pomilovao je po glavi, a onda pogledao Antuna pravo u oči. Antun je oborio pogled, spreman na porugu. Međutim, Ivan je uradio nešto što niko nije očekivao. Skinuo je svoj skupi šešir i duboko se poklonio siromašnom prijatelju.
Okrenuo se prema gostima i podigao ruku da utiša i onaj najmanji šapat. “Ljudi!” zagrmeo je Ivan. “Danas ste mi doneli dukate, koverte, poklone… Hvala vam. Ali svi vi ste dali ono što vam pretiče. Dali ste malo od svog mnogo. A ovaj čovek… moj prijatelj Antun… on je dao sve što ima. On je dao svoj izvor života da bi njegova kći ušla u moju kuću uzdignute glave.”
Ivanu je glas zadrhtao. Oči su mu se zasuzile. Vratio je konopac u Antunove ruke. “Antune, brate moj. Ja ovaj miraz ne mogu da primim. Ne zato što nije vredan, nego zato što je neprocenjiv. Tvoja Kata je u moju kuću donela nešto vrednije od stoke i zlata – donela je poštenje i vaspitanje koje si joj ti usadio.”
Zatim je Ivan stavio ruku na Antunovo rame. “Šara ostaje ovde, u mojoj štali, imaće najbolju detelinu. Ali ostaješ i ti. Ova kuća je velika, ali je prazna bez pravih ljudi. Treba mi neko od poverenja da pazi na imanje kad ja onemoćam. Od danas, ti nisi gost, ti si domaćin. Sedi ovde, pored mene, na čelo stola.”
Kata je vrisnula od sreće i potrčala ocu u zagrljaj. Josip je grlio svog oca Ivana. Tamburaši, koji su do tada stajali ukopani, zasvirali su najlepši bećarac. Antun je plakao kao kiša, ljubeći svoju Šaru u njušku, pa onda grleći Ivana. Tog dana se u Slavoniji nije pilo i jelo kao obično – tog dana se slavilo ljudsko dostojanstvo.
Godinama kasnije, pričalo se po selima kako su Antun i Ivan postali najbolji prijatelji, kako zajedno sede na tremu i gledaju unuke kako se igraju. A Šara? Šara je doživela duboku starost, mažena i pažena kao kraljica, jer je ona bila ta koja je srušila zid između bogatstva i siromaštva.