Visoko u brdima iznad Travnika, u selu koje su zime rano okivale snegom, živela je nana Fata. Bila je sama kao list na vetru. Muža je izgubila davno, a dece nisu imali. Njena kućica bila je stara, drvena, pokrivena šindrom koja je prokišnjavala, ali Fata se nikad nije žalila. Živela je od skromne penzije i onoga što joj daju kokoške i bašta. Ipak, Fata nije bila sasvim sama. Imala je Žuću.
Žućo je bio veliki, žuti mačak kojeg je Fata našla pre tri godine u smetovima, polusmrznutog. Bio je slep na oba oka. Neko ga je, verovatno kao mače, bacio u potok, ali je preživeo. Fata ga je unela u nedra, grejala ga svojim dahom i hranila na cuclu. Od tada, njih dvoje su bili nerazdvojni. Žućo je poznavao svaki ćošak kuće i pratio Fatu po avliji samo na zvuk njenih nanula.
Selo k’o selo, ljudi su znali biti surovi. Često bi joj komšinice, pijući kafu, govorile: “Moja Fato, ti nemaš ni za sebe hleba kako treba, a hraniš tu sakatu životinju. Šta će ti slep mačak? Samo ti troši to malo mleka što kupiš. Reši ga se, sevap je i za tebe i za njega.” Fata bi samo odmahnula rukom, sipajući mleko u mali fildžan za Žuću. “Neka, drage moje. I on je Božije stvorenje. Dok ima Fata, imaće i on. Nafaka se ne meri kantarom, nego srcem.”
Došla je zima, teška i ljuta. Sneg je napadao do prozora. Fata se razbolela. Uhvatio ju je težak grip, a drva su bila pri kraju. Ležala je u krevetu, pokrivena jorganom, drhteći od groznice. Tri dana nije ustala. Vatra se ugasila. Hladnoća je počela da se uvlači u kosti. Nije imala snage ni vode da se napije, a kamoli da dozove pomoć. Selo je bilo zavejano, niko nije prolazio sokakom.
Četvrtog dana, Fata je osetila da joj snaga kopni. Mislila je da je došao kraj. Pomolila se tiho i zatvorila oči. Žućo, koji je ležao na njenim nogama i grejao je, osetio je da mu “majka” tone. Nije više prela. Disanje joj je bilo plitko. Mačak je počeo da mjauče, glasno i uporno. Lizao joj je lice, gurao je glavom, ali Fata se nije budila.
Tada je Žućo uradio nešto neverovatno. Iako slep, vođen nekim životinjskim instinktom i ljubavlju, uspeo je da se popne do malog prozorčeta koje je bilo odškrinuto. Provukao se napolje u ledenu noć. Sneg je bio dubok, vetar je fijukao, ali mačak nije stao. Probijao se kroz prtinu prema glavnom seoskom putu, jedinom mestu gde su ponekad prolazila kola.
Stao je na sred puta. Drhtao je kao prut, ali nije se micao. Čekao je. Prošao je sat, pa dva. Krzno mu se zaledilo. A onda su se u daljini pojavila svetla. Išao je veliki crni džip. Žućo nije pobegao. Počeo je da skače u mestu i da ispušta krike koji su ličili na plač deteta. Vozač je naglo zakočio, proklizavši na ledu, samo metar ispred smrznute životinje.
Iz velikog džipa izašao je visok čovek u skupoj kožnoj jakni. Bio je to Kenan, naš čovek koji je godinama radio u Nemačkoj. Krenuo je ljutito prema “prepreci” na putu, ali kada je prišao bliže i video da mačak nema zenice i da mu se krzno zaledilo od suza i snega, bes ga je prošao. Žućo je prišao Kenanovim nogama, mjauknuo promuklo, a onda potrčao nazad ka Fatinoj kući, pa stao i okrenuo se, čekajući. Kenan je shvatio. To nije bila obična životinja. To je bio poziv u pomoć.
Ostavio je auto upaljenim farovima da osvetljava put i gazio dubok sneg za mačkom. Stigli su do trošne brvnare. Vrata su škripala na vetru. Kada je Kenan ušao unutra, zapahnuo ga je ledeni vazduh, hladniji nego napolju. U mraku, uz svetlost upaljača, video je staricu na krevetu, nepomičnu. “Majko! Majko, čuješ li me?” viknuo je Kenan, pipajući joj puls. Bio je slab, jedva primetan.
Kenan nije gubio vreme. Istrčao je do auta, doneo debelo ćebe, termos sa vrućim čajem i baterijsku lampu. Naložio je vatru u starom šporetu drvima koja je našao ispod trema. Trljao je Fatinim dlanove, sipao joj čaj kašičicu po kašičicu. Žućo je sve vreme sedeo pored Fatine glave i preo glasno, kao da joj daje snagu.
Nakon sat vremena, toplota je ispunila sobu. Fata je otvorila oči. Bile su mutne. Videla je nepoznatog čoveka kako kleči pored nje. “Ko si ti, sine? Jesam li ja to umrla?” šapnula je. Kenan se nasmešio, držeći je za ruku. “Nisi, majko. Živa si. Tvoj mačak me je doveo. Da nije njega bilo, zora te ne bi videla.”
Fata je pogledala Žuću, pa Kenana. A onda se Kenan zagledao u Fatu. Njene crte lica, iako izborane, probudile su mu sećanje staro trideset godina. Pogledao je po sobi i video na zidu staru, izbledelu sliku Fatinog pokojnog muža. Kenanove oči su se napunile suzama. “Fato? Jeste li vi Fata sa Babanovca?” upitao je drhtavim glasom. Starica je klimnula glavom. “Jesam, sine.”
Kenan je pao na kolena i poljubio joj ruku. “Ja sam Kenan. Sin Senade. One udovice kojoj ste vi, devedeset treće, krišom doturali brašno i mleko kroz prozor da ne pomremo od gladi, kad ni vi niste imali. Mislio sam da ste odselili, da niste živi. Tražio sam vas godinama.”
Fata je zaplakala. Setila se male Senade i njenog gladnog dečaka. “Tvoja majka… dobra duša…” Kenan je obrisao suze. “Vi ste nas spasili tada, Fato. Danas je vaš mačak vratio dug. Od danas, vi više nećete biti ni gladni ni hladni dok je mene živog.”
I tako je i bilo. Kenan nije otišao dok nije doveo lekare. Kasnije, tog proleća, Fatina stara kuća je obnovljena. Dobila je novu fasadu, topao krov i pun podrum hrane. Ali najlepši prizor u selu bio je onaj na tremu: nana Fata sedi na novoj klupi, pije kafu, a pored nje, iz posebnog, pozlaćenog fildžana, mleko pije stari, slepi mačak Žućo. Ljudi su prolazili i šaputali: “Vidiš, ono je dokaz da se dobro dobrim vraća, pa makar i preko mačijeg repa.”