Grozda je bila strah i trepet u selu Donja Kamenica. Žena oštrog jezika i teške ruke, koja je sahranila muža i preuzela komandu nad kućom kao general. Imala je sina jedinca, Jovana, i dve ćerke koje su se udale u grad. Kad je Jovan doveo Ljiljanu, siroče bez miraza, Grozda je na kapiji pljunula u prašinu. “Šta si mi to dovukao? Ovu gladnu usta? Zar za moju kuću, koja ima tri sprata, da dođe ova što nema ni jastuk?” Jovan je ćutao, jer se majci nije reč vraćala.
Ljiljana je ušla u tu kuću kao u zatvor. Grozda joj je odmah odredila mesto – poslednja rupa na svirali. Ljiljana je radila sve: ustajala u zoru, muzla krave, kopala baštu, mesila hleb. Grozda bi sedela na verandi, pila kafu i nadgledala. “Brže to! Nisi došla ovde da se gospodiš! Ruke ti smrde na lenjost!” vikala bi, iako je Ljiljana padala s nogu od umora.
Najgore je bilo za vreme obroka. Grozda bi ispekla piletinu, najbolje batake odvojila za sebe i Jovana (kad je tu), a Ljiljani bi gurnula tanjir sa kostima i okrajcima hleba. “Ti nisi kopala danas kao konj, tebi je dosta i ovo. Žensko treba da bude tanko,” govorila je zlobno. Ljiljana je jela te ostatke krišom, zalivajući ih suzama, dok joj je stomak krčao. Čak i kad je ostala trudna, Grozda nije imala milosti. Terala ju je da pere veš na potoku u decembru, dok su joj ruke modrele od ledene vode. “Čeliči se! I ja sam tako, pa šta mi fali!”
A onda bi došle Grozdine ćerke iz grada, Milica i Slavica. Došle bi napirlitane, u štiklama, sa decom koja su bila razmažena. Za njih se vadilo suvo meso, pekle se pite, otvarala najbolja rakija. Ljiljana je morala da ih služi kao sluškinja. Prinosila je kafu, prala njihove prljave tanjire, dok su one sedele i smejale se njenoj staroj haljini. “Jao, majko, vidi je na šta liči, k’o strašilo,” kikotala se Milica. Grozda bi se smejala: “Ma pusti je, za bolje i nije. Nego, jeste li vi meni dobro, lepotice majkine?”
Jovan je video sve, ali je bio slabić. “Strpi se, Ljiljo, stara je, takva je,” govorio bi ženi u mraku sobe. Ljiljana je trpela zbog dece. Rodila je dvoje zlatne dečice, ali Grozda ni njih nije volela. Gurala ih je od sebe. “Sklanjaj tu decu, musava su, isprljaće mi ćilime! Nisu kao deca mojih ćerki!” To je Ljiljanu najviše bolelo. Deca zaova su dobijala čokolade, a njena deca su dobijala psovke.
Godine su prolazile. Ljiljana je ostarila pre vremena, lice joj je bilo izborano od sunca i vetra, ruke grube kao šmirgla. Grozda je ušla u osamdesetu, ali zloba u njoj nije jenjavala. Postala je još gora. Počela je da sakriva hranu, da optužuje Ljiljanu da je truje.
Jednog jutra, dok je Grozda vikala na Ljiljanu jer nije dobro obrisala prašinu sa ikone, samo je zastala. Usta su joj se iskrivila, ruka joj je pala. Srušila se na pod kao posečeno drvo. Moždani udar. Težak.
Doktor je izašao iz sobe odmahujući glavom. “Preživela je, ali je potpuno nepokretna. Ne može da govori, ne može da se pomeri. Trebaće joj nega 24 sata. Pelene, hranjenje, okretanje da ne dobije rane. Ovo je težak posao.” Jovan je bio na terenu u inostranstvu. Ljiljana je ostala sama sa nepokretnom svekrvom.
“Zovite mi ćerke!” krkljala je Grozda pre nego što je potpuno zanemela, pokazujući očima na telefon. Ljiljana je pozvala Milicu i Slavicu. “Majka je loše. Dođite.” Stigle su sutradan, ali ne da neguju majku. Stigle su kao lešinari.
Ušle su u sobu gde je ležala nepokretna Grozda. U sobi se osećao težak miris bolesti i starosti. Milica je stavila maramicu na nos. “Jao, majko, na šta ovo liči? Smrdi kao u štenari!” Grozda ih je gledala očima punim nade, misleći da su došle da je spasu, da je odvedu kod sebe u grad, u čisto i toplo.
Ali ćerke su počele da otvaraju ormare. “Gde je sakrila dukate? Znam da ima onaj lanac!” prevrtale su posteljinu ispod nepokretne majke, ne obazirući se na njene suze. Našle su zavežljaj sa zlatom i devizama u jastučnici. “Evo ga!” vrisnula je Slavica. “Ovo delimo na pola. Nama pare trebaju, deca kreću na fakultet.”
Ljiljana je stajala na vratima. “A ko će da je presvuče? Ukakana je. Treba da se okupa.” Ćerke su se zgledale sa gađenjem. “Mi? Da peremo govna? Jesi li ti normalna? Mi imamo slabe želuce. A i nemamo vremena, žurimo nazad, muževi nas čekaju. Ti si tu, ti si navikla na prljavštinu. Ti je čuvaj, to ti je posao.”
Pokupile su zlato, poljubile majku u čelo preko volje (“Drži se, mama”) i izašle, ostavljajući za sobom oblak skupog parfema koji se mešao sa smradom izdaje. Grozda je ostala sama. Nepomična. Opljačkana od rođene dece. Gledala je u vrata, a niz lice su joj tekle dve reke suza. Čula je kako se pali auto i odlazi.
U sobi je zavladala tišina, teža od zemlje. Grozda je ležala u sopstvenom smradu, ponižena, gledajući u plafon. Mislila je da je to kraj. Mislila je da će je sada i Ljiljana ostaviti, ili još gore – da će ući da joj se sveti. Da će je udariti, pljunuti, da će joj vratiti svaku gladnu noć i svaku uvredu. Zatvorila je oči, čekajući presudu. Čula je škripu vrata. Koraci su bili tihi.
Osetila je miris. Ne miris parfema, već miris sapuna od jorgovana i tople vode. Grozda je otvorila oči. Iznad nje je stajala Ljiljana. U rukama je držala lavor koji se pušio i čist, beli peškir. Lice joj nije bilo besno, bilo je umorno, ali mirno. Ljiljana je spustila lavor na stolicu, zasukala rukave one iste stare, iskrpljene haljine kojoj su se zaove smejale, i prišla krevetu.
“Hajde, majko,” rekla je tiho, glasom bez gorčine. “Da te sredimo. Ne ide da ležiš tako. Čovek si, nisi živinče.” Polako, pazeći da je ne povredi, Ljiljana je skinula prljavu spavaćicu sa žene koja ju je godinama tretirala kao stoku. Oprala joj je telo sunđerom, nežno, kao što se pere mala beba. Obrisala je svaku boru, namazala je kremom da se koža ne ojede.
Grozda je htela da kaže “ne diraj me”, htela je da kaže “mrš”, ali iz grla je izlazio samo hrapav jecaj. Suze su joj tekle niz slepoočnice i kvasile jastuk. Gledala je u Ljiljanine ruke – te grube, ispucale ruke koje je ona uništila radom – kako je sada neguju. Te ruke su mogle da je zadave, a one su je umivale. Sramota je pekla jače od vatre.
Kad ju je presvukla u čistu posteljinu, Ljiljana je donela tanjir. U njemu nije bilo kostiju. Bila je topla pileća supa, sa dosta mesa i domaći hleb, mekan kao duša. Ljiljana je sela na ivicu kreveta i počela da je hrani kašikom. “Jedi, majko. Treba ti snage. Vruće je, polako.” Grozda je gutala supu pomešanu sa svojim suzama. Svaki zalogaj bio joj je kao knedla u grlu, ali najslađi koji je ikad pojela.
“Zašto?” uspela je Grozda nekako da promuca očima, jer jezik nije slušao. Ljiljana je obrisala starici usta salvetom. “Zato što ja imam decu, majko. Oni gledaju. Ako ja tebe bacim, i oni će sutra mene. A i pred Boga se mora čistog obraza. Ti si meni dala hleb od pepela, ali ja tebi dajem hleb od srca. Nismo iste.”
Grozda je živela još godinu dana, nepokretna. Ćerke nisu došle nijednom. Zvale su ponekad telefonom, pitale “Jel’ živa?” i žalile se kako nemaju vremena. Ljiljana ju je dvorila kao rođenu majku. Čitala joj je novine, češljala joj kosu. U tih godinu dana, bez ijedne izgovorene reči, srušio se zid mržnje. Grozda bi joj stiskala ruku zdravom šakom svaki put kad bi Ljiljana ušla. Taj stisak je bio i “izvini” i “hvala” i “volim te”.
Umrla je jedne tihe jesenje noći, držeći Ljiljanu za ruku. Umrla je čista, sita i pokajana. Na sahranu su stigle Milica i Slavica, u crnini, sa velikim vencima i još većim suzama. Naricale su nad sandukom da ih celo selo čuje: “Joj, majko naša dobra, na koga nas ostavi!” Seljani su stajali po strani i ćutali, gledajući ih s prezirom. Znali su ko je prao, a ko je krao.
Posle sahrane, čitala se oporuka koju je Grozda, uz pomoć notara koga je Ljiljana dovela pred sam kraj, jedva potpisala zdravom rukom. Ćerke su sedele nestrpljivo, čekajući da podele kuću i zemlju, pošto su zlato već odnele. Advokat je otvorio kovertu.
“Svu svoju nepokretnu imovinu, kuću, njive i šumu,” čitao je advokat, “ostavljam svom sinu Jovanu i snaji Ljiljani. Mojim ćerkama ostavljam po jedan dukat, onaj koji su zaboravile da ukradu onog dana kad su me ostavile da umrem u prljavštini. Neka ih taj dukat seća na majku.” Milica i Slavica su pocrvenele, skočile i istrčale iz kuće bez reči. Ljiljana je ostala da sedi, gledajući u onaj lavor u uglu sobe. Nije dobila bogatstvo, dobila je mir. Pobedila je, ne zlom, nego dobrotom.