Kada je stari gazda Risto umro, celo selo je čekalo da vidi kako će sinovi podeliti imanje. Risto je bio bogat, imao je najplodniju zemlju u dolini reke, crnicu koja rađa “dva puta godišnje”, ali je imao i jedno veliko, strmo brdo puno krša, kamena i trnja, koje niko nije hteo.
Sinovi su bili kao dan i noć. Stariji, Milan, bio je oštar, grlat i voleo je dukat više od brata. Mlađi, Dragan, bio je tih, radan i pobožan. Četrdeset dana posle sahrane, Milan je pozvao Dragana i bacio mapu imanja na sto. “Slušaj, mali,” rekao je Milan, paleći cigaru. “Ja sam stariji, ja sam glava kuće sad. Red je da ja biram prvi, a i imam više dece.” Dragan je klimnuo glavom. “Kako ti kažeš, bato. Meni je svejedno, samo da se ne svađamo.”
Milan se nasmejao, onako iskrivljeno. “E, pa ovako ćemo. Da ne cepamo parcele. Meni ide sve u dolini. Njive, voćnjak, štala i kuća. To je jedna celina. A tebi…” Milan je pokazao prstom kroz prozor na ono sivo, kamenito brdo gde su samo poskoci živeli. “Tebi ostaje Brđanka. Ceo taj potez je tvoj. Imaš kamena da zidaš kule i gradove do neba! A i pogled ti je lepši nego moj.”
Komšije koje su bile svedoci, zanemele su. To nije bila podela, to je bila pljačka. Milan je uzeo zlato, a bratu bacio prašinu. Svi su očekivali da Dragan plane, da udari šakom o sto, da traži sud. Ali Dragan je samo uzeo olovku. Ruka mu nije zadrhtala. “Neka ti je sa srećom, brate,” rekao je mirno. “Zemlja je zemlja. Ako Bog da, rodiće i kamen.” Potpisao je papir i izašao iz kuće u kojoj se rodio, noseći samo zavežljaj sa stvarima i jednu staru motiku.
Milan je ostao da slavi. Smejao se sa rakijom u ruci. “Budala! Uzeo sam mu sve, a on mi se još zahvaljuje! Nek pasu koze kamenje, od toga se neće ‘leba najesti!”
Prošlo je pet godina. Milan se obogatio. Njegova crnica je rađala, ambari su pucali. Sagradio je novu kuću, kupio traktor. Prolazio je pored brata na putu i nije mu se ni javljao, ili bi dobacio: “Kako ide, brate? Je l’ rodio kamen? Hoćeš da ti pozajmim džak brašna?” A Dragan se mučio. Krčio je onaj kamenjar golim rukama. Prsti su mu bili krvavi, leđa pogrbljena. Vadio je stenu po stenu, pravio podzide, donosio zemlju u korpama da napravi male bašte. Svi su ga žalili. “Jadni Dragan, crći će na onom kršu, a brat mu se baškari.”
Ali onda, šestog leta, nebo se zatvorilo.
To leto nije bilo leto, to je bio pakao. Sunce je pržilo nemilosrdno, mesecima nije pala ni kap kiše. Reka u dolini, koja je Milanovoj zemlji davala život, pretvorila se u smrdljivu baru, a onda potpuno presušila. Zemlja, ona hvaljena crnica, ispucala je kao kornjačina kora. Kukuruz se osušio na stabljici pre nego što je i zametnuo klip. Voće je opalo zeleno.
Milan je gledao svoje bogatstvo kako nestaje pred njegovim očima. Traktor mu je stajao u garaži, beskoristan. Kopao je bunare u dolini, ali nailazio je samo na prašinu. Voda se povukla duboko u utrobu zemlje. Njegova stoka je mukala od žeđi. Milan, nekada gord gazda, sada je išao selom i molio za cisternu vode, ali vode nije imao niko.
A gore, u kamenjaru, Dragan je i dalje udarao pijukom. Krčio je mesto za malu kućicu. Jednog popodneva, dok je sunce peklo stene, Dragan je zamahnuo svom snagom u jedan procep između dve velike stene. Krc! Pijuk je probio kamen. A onda – čudo. Iz pukotine je šiknulo. Prvo mali mlaz, a onda sve jači i jači. Hladna, bistra, planinska voda! Dragan je pao na kolena. Umio se, pio halapljivo. Voda je bila slatka kao med. Pogodio je žilu! Ona ista voda koja je pobegla iz doline, našla je put kroz šuplje stene baš na njegovom brdu.
Vest se pročula brzinom munje. Dragan ne samo da je imao vode za piće, imao je toliko da je napravio mali bazen za napajanje. Njegove koze su bile site, a on je počeo da navodnjava one male bašte koje je napravio u stenama. Dok je selo skapavalo od žegi, kod Dragana se zelenelo.
Jedne večeri, na Draganovu kapiju od pruća naslonio se neko. Bio je to Milan. Ali ne onaj gordi Milan. Bio je to slomljen čovek, suvih usta, prašnjav. Dragan je sedeo i deljao neki štap. Podigao je pogled. “Brate…” promukao je Milan, jedva čujno. “Daj mi vode. Ne za mene… krave će mi pocrkati. Deca su mi žedna.”
Svi su mislili da će ga Dragan oterati. Da će reći: “Idi sad jedi svoju crnicu!” ili “Gde si bio kad sam ja jeo kamenje?”. Ali Dragan je ustao. Uzeo je najlepši krčag, napunio ga onom ledenom vodom sa izvora i prišao bratu. “Pij, bato,” rekao je mirno. “Voda je Božija, nije moja. Ničija zemlja nije večna, samo je voda i duša večna.”
Milan je pio, a suze su mu padale u krčag. Kleknuo je pred mlađeg brata i poljubio mu ruku, istu onu ruku koju je pre pet godina ostavio praznu. “Oprosti mi, Dragane. Mislio sam da sam pametan, a bio sam slep. Ti si dobio kamen, a našao si zlato.”
Od tog dana, braća su prokopala kanal od Draganovog izvora do Milanove kuće. Spasili su stoku. Spasili su selo. Milan je polovinu svog plodnog imanja prepisao bratu, a Dragan je ostao na svom brdu. I dan danas, taj izvor se zove “Bratova suza”. I kažu da nikad ne presušuje, čak ni kad gori nebo i zemlja.