Poštar Mile je mrzeo decembar. Za njega, “praznična čarolija” je značila samo jedno – duple smene, teška torba puna čestitki i paketa, klizavi trotoari i nervozni ljudi koji čekaju u redovima. Radio je u pošti već trideset godina i video je sve. Njegovo srce je, kako je sam voleo da kaže, “otvrdnulo od kucanja na hiljade vrata”. Živeo je sam, deca su odrasla, žena ga je napustila, i jedva je čekao da prođu praznici da se sve vrati u sivu normalu.
Tog Badnjeg jutra, Mile je praznio žuti poštanski sandučić na uglu kod škole. Ruke su mu bile smrznute, a vetar mu je bacao sneg u lice. “Samo mi još ovo fali,” gunđao je, trpaći gomilu koverti u vreću. Dok je istresao poslednje pismo, nešto mu je privuklo pažnju. Nije to bila obična, bela koverta sa računom ili službenim pečatom. Bila je to roze koverta, očigledno napravljena ručno od papira iz bloka, sva izlepljena šljokicama i iscrtana voštanim bojama.
Mile je uzeo pismo u ruku. Bilo je lagano kao pero. Okrenuo ga je da vidi adresu primaoca, spreman da ga baci u gomilu “nečitko/nepostojeće”. Ali adresa nije bila obična. Na mestu gde treba da piše ulica i broj, krupnim, nespretnim dečijim slovima pisalo je: “ULICA NEBESKA BB. ZA MOG TATU MARKA. (HITNO ZA BOŽIĆ)” A u uglu, umesto markice, bilo je nacrtano crveno srce.
Mile je stajao na snegu i gledao u to šareno pismo. Po pravilima službe, ovakva pisma se bacaju ili idu u “mrtva pisma”. Nema markice, nema prave adrese. To je smeće. Krenuo je rukom ka kanti za otpatke koja je stajala pored. “Neka dečija igra,” pomislio je. “Neko se šali.” Ali ruka mu je zastala. Nešto ga je steglo u grudima. Setio se da je danas Badnji dan. Setio se svoje ćerke kad je bila mala.
Uzdahnuo je, pogledao levo-desno da vidi da li ga neko gleda, i umesto u kantu, stavio je roze kovertu u unutrašnji džep svoje uniforme, pravo do srca. Kada je stigao u poštu, u toplu sortirnicu gde su kolege pile kafu i rakiju krišom, Mile se izdvojio u ugao. Izvadio je pismo. Ruke su mu drhtale dok je cepao kovertu. Izvukao je papir na linije, iscepan iz sveske. Počeo je da čita. Već posle prve rečenice, morao je da sedne na stolicu jer su mu se noge odsekle.
Na papiru je pisalo: “Dragi tata, Mama mi je rekla da si ti sada anđeo i da živiš na nebu. Rekla je da me gledaš i čuvaš. Tata, ja sam bila dobra ove godine. Slušala sam mamu i nisam plakala kad me bolela inekcija. Tata, molim te, ne treba mi lutka. Treba mi samo da mama prestane da plače. Ona misli da ja spavam, ali ja je čujem noću kako plače jer je hladno. Nemamo više drva, tata. I čizme su mi se pocepale, pa ne mogu u školu. Molim te, reci Bogu da nam pošalje malo drva. Samo to. Da nam bude toplo za Božić, da mama ne bude tužna. Voli te tvoja Sofija. Ulica Bagremova 12.”
Mile je obrisao suzu koja je pala na papir i razmrljala reč “tata”. Podigao je glavu. U sortirnici je vladala grobna tišina. Njegove kolege, krupni ljudi, vozači, magacioneri, svi su prestali da rade. Videli su Mileta kako plače. “Šta je bilo, Mile? Ko je umro?” pitao je kolega Pera. Mile nije mogao da govori. Samo im je pružio pismo. Pismo je išlo iz ruke u ruku. Kako ga je ko pročitao, tako je gutao knedlu i vadio novčanik. Nije bilo dogovora, nije bilo sastančenja. Tišina je rekla sve.
“Bagremova 12,” rekao je šef smene, brišući oči. “To je moj rejon. Znam tu kuću. Mala udovica sa ćerkom. Muž poginuo na gradilištu letos.” “Koliko imamo?” pitao je Mile, istresajući sve iz svojih džepova na sto. Za deset minuta, na stolu je bila gomila novca. Odrekli su se toplog obroka, bakšiša, dnevnica.
Sat vremena kasnije, žuti poštanski kombi, ali ne onaj običan, već prepun paketa, stao je u Bagremovoj ulici. Mile je izašao prvi. Nosio je veliku kutiju sa novim čizmama i najlepšu lutku iz izloga koju su kupili usput. Iza njega, kolege su iznosile metar drva koja su kupili na stovarištu, hranu, meso, kolače.
Pokucali su na vrata. Otvorila je mlada žena, umorna i bleda, umotana u ćebe. Iza nje je virila mala Sofija, u vunenim čarapama. “Gospođo, pošta za vas,” rekao je Mile, trudeći se da mu glas ne pukne. “Ali… ja ne očekujem ništa… nemam novca da platim…” rekla je žena uplašeno. “Plaćeno je,” nasmešio se Mile. “Ovo je… ovo je specijalna pošiljka. Prioritetna. Sa neba.”
Mile je čučnuo ispred Sofije i pružio joj paket. “Sofija, ovo je tata poslao. Rekao je da je bila gužva na nebu, pa je malo kasnio, ali je dobio tvoje pismo.” Devojčica je raširila oči. “Stvarno? Tata je poslao?” “Stvarno. I rekao je da čuvaš mamu.”
Tog dana, mala kuća u Bagremovoj ulici bila je najtoplija u gradu. I zbog vatre koja je pucketala u peći, i zbog topline ljudskih srca. Mile se vratio kući umoran, ali prvi put posle mnogo godina, nije bio mrzovoljan. Sedeo je sam, pio čaj i gledao kroz prozor. Nije imao svoju porodicu, ali je znao da je danas bio deo jedne. Shvatio je da poštari ne nose samo račune i tužbe. Ponekad, kad se udruže, mogu da donesu i čudo.