Na uglu prometne ulice, gde vetar bije sa svih strana, stajao je mali Jovan. Imao je deset godina, tanku jaknu koja mu je bila kratka u rukavima i patike koje su odavno propustile vlagu. Ispred njega, na jednoj kartonskoj kutiji, bilo je poređano dvadesetak lepo vezanih badnjaka. Pored badnjaka, stajala je i mala tegla sa pšenicom. Jovan je cupkao u mestu, trljajući ljubičaste šake jednu o drugu, pokušavajući da se ugreje.
Bilo je Badnje jutro. Ljudi su jurili pored njega kao reka, noseći pune kese iz supermarketa, jelke, poklone. Svi su negde žurili, zagledani u svoje telefone ili spiskove za kupovinu. Retko ko bi pogledao malog dečaka koji je tiho, promuklim glasom, ponavljao: “Badnjaci, sveži badnjaci… sto dinara… uzmite za sreću.” Jovan nije skupljao za petarde ili igrice. U džepu je stiskao zgužvan recept. Njegova majka je ležala kod kuće sa teškim gripom, a lekovi su bili skupi. Tata je otišao na građevinu u Nemačku pre tri meseca i od tada se nije javio. Jovan je bio glava kuće. Znao je da ako ne proda sve badnjake, večeras neće biti ni lekova, a ni večere.
Do podneva je prodao samo tri komada. Neki ljudi su ga čak i grdili: “Skloni se s puta, mali, smetaš prolaznicima!” Drugi su hteli da mu obore cenu: “Mnogo je sto, daj za pedeset.” Jovan je gutao suze. Nije smeo da spusti cenu. Svaki dinar je bio važan. Oko jedan sat, gužva se malo raščistila. Tada se uz ivicu trotoara, uz škripu guma, zaustavio ogroman, crni luksuzni automobil. “Mercedes” sa zatamnjenim staklima. Izgledao je kao svemirski brod naspram Jovanove kartonske kutije.
Vrata su se otvorila. Iz automobila je izašao visok čovek u skupom, crnom kaputu, sa kožnim rukavicama i sunčanim naočarima, iako nije bilo sunca. Delovao je opasno, moćno. Bio je to Andrija, lokalni biznismen za koga su čaršijske priče govorile da je “hladan kao led” i da ga zanima samo profit. Andrija je zalupio vrata i krenuo pravo ka Jovanu. Ljudi na ulici su zastali. Neki su šaputali: “Evo ga onaj tajkun, sad će da otera malog jer mu kvari pogled na izlog.” Jovan se stisnuo uz zid. Srce mu je lupalo. Mislio je da je uradio nešto pogrešno. Mislio je da će čovek da viče na njega jer prodaje na “njegovoj” teritoriji.
Andrija je stao iznad dečaka. Skinuo je naočare. Oči su mu bile umorne, ali oštre. Pogledao je u badnjake, pa u Jovanove mokre patike, pa u njegove promrzle ruke. “Pošto badnjaci, momak?” pitao je Andrija glasom koji je bio dubok i ozbiljan. “Sto… sto dinara, gospodine,” promucao je Jovan. “Ali mogu da vam dam i za osamdeset… samo nemojte da me terate.” Andrija se nije pomerio. Samo je gurnuo ruku u unutrašnji džep kaputa.
Andrija je iz unutrašnjeg džepa izvadio novčanik. Ali nije izvadio sitniš. Izvadio je svežanj novčanica od po hiljadu i dve hiljade dinara. Jovan je zinuo. Nikad nije video toliko para. “Slušaj me, mali,” rekao je Andrija ozbiljno, čučnuvši tako da bude u visini dečakovih očiju. Nije ga bilo briga što mu skupi kaput dodiruje prljav asfalt. “Meni treba tačno… koliko ih imaš tu? Sedamnaest?” Jovan je klimnuo glavom, ne smejući da progovori. “Odlično. Meni treba tačno sedamnaest badnjaka. Imam veliku firmu, mnogo zaposlenih, hoću svakom kancelarijskom stolu da stavim po jedan. Je l’ možemo da napravimo posao?”
Jovanu su oči zasijale. “Sve? Hoćete da kupite sve?” “Sve. Ali imam jedan uslov,” nastavio je Andrija, vadeći novac. “Cena ti je preniska. Danas je praznik, tarifa je dupla. I plus, plaćam ti da sad, istog sekunda, odeš kući. Neću da vidim da se smrzavaš ovde ni minut više. Jel to pošteno?” Andrija mu je gurnuo u promrzle ruke svežanj novca. Bilo je tu bar dvadeset hiljada dinara. Mnogo više od cene badnjaka. “Ali… gospodine… ovo je previše. Nemam kusur,” drhtao je Jovan, držeći pare kao da su vruć krompir.
“Zadrži kusur. To je bakšiš za smrzavanje. I kupi mami taj lek. I kupi sebi nove patike, u tim čamcima ćeš dobiti upalu pluća,” rekao je Andrija, gledajući u dečakove mokre noge. Zatim je uradio nešto što je šokiralo sve prolaznike koji su krišom posmatrali. Skinuo je svoje kožne, postavljene rukavice i navukao ih na Jovanove ljubičaste šake. Bile su mu ogromne, ali tople. “Uzmi ovo. Meni su ionako tesne. Ajde sad, beži kući dok se nisam predomislio!” nasmejao se Andrija, potapšavši dečaka po obrazu.
Jovan je stajao trenutak, ne verujući šta se dešava. A onda je zgrabio praznu kutiju, strpao novac u džep (pazeći na rukavice da ne spadnu) i viknuo: “Hvala vam! Hvala vam do neba! Bog vas čuvao!” Otrčao je niz ulicu brzinom svetlosti, zaboravivši na hladnoću, žureći da obraduje majku.
Andrija je ustao, pokupio badnjake sa poda i stavio ih na zadnje sedište svog Mercedesa. Jedna gospođa, koja je sve to gledala, prišla mu je. “Izvinite, komšija… Mi smo mislili… Svi pričaju da ste vi…” Andrija ju je pogledao, stavljajući naočare. “Gospođo, ljudi pričaju svašta. Ali badnjak se ne kupuje da bi se videlo ko ima veći, nego da bi se nekom ugrejala duša. Srećan vam praznik.”
Seo je u auto i otišao. Jovan je tog dana stigao kući sa lekovima, punim kesama hrane i novim zimskim čizmama. Majka je plakala dok joj je pričao o “anđelu u crnom kaputu”. A Andrija? On je te badnjake podelio svojim radnicima, ali jedan, onaj najmanji i najkrivlji, zadržao je za sebe. Stavio ga je na instrument tablu svog skupog auta. Ne kao ukras, već kao podsetnik na dečaka koji ga je vratio u vreme kad ni on nije imao ništa osim nade i smrznutih prstiju. I to mu je bio najdraži posao te godine.