Bilo je to ono posleratno, olovno proleće kada je mržnja u selu kod Travnika još uvek bila sveža kao otvorena rana. Emina je bila hodžina ćerka, najlepša devojka u džematu, a Stefan je bio sin lokalnog kovača, Srbin. Njihova ljubav bila je tiha, skrivena u šumarcima i starim vodenicama, ali u malom mestu se ništa ne može sakriti. Kada se saznalo da se “krst i polumesec” vole, selo je eksplodiralo. Nisu ih napadali stranci, nego njihovi najbliži. Eminin otac ju je zaključao u sobu, a Stefana su sačekali lokalni momci i pretukli ga na mrtvo ime.
Ali ljubav, ona prava, bosanska, inadžijska ljubav, jača je od svakog lanca. Jedne noći, pod okriljem oluje, Emina je iskočila kroz prozor. Stefan ju je čekao na magistrali, modar i pretučen, sa jednom plastičnom kesom u ruci. To je bilo sve što su imali. Dok su hodali ka autobuskoj stanici, meštani koji su ih videli nisu ćutali. “Gde ćeš s njim, sramoto jedna?” vikale su žene sa prozora. “Gde ćeš s Vlahom, crna Emina? Ne vraćaj se više, za nas si mrtva!” “Vodi tu balinku i ne dolazi nazad!” dobacivali su Stefanu njegovi.
Ušli su u autobus za Nemačku, mokri, prozebli i odbačeni. Stefan je tada stegao Emininu ruku i rekao: “Kuniem ti se, Emina, vratićemo se. Vratićemo se kad-tad, ali ne kao begunci, nego kao ljudi. I tada će nas gledati u oči, a ne u leđa.” Nisu se javljali 20 godina. Čule su se samo glasine – te rade na građevini, te čiste bolnice, te propali su. Selo ih je polako zaboravilo, baveći se svojom bedom i svojim podelama.
A onda, jednog vrelog julskog dana, prašinu na glavnom seoskom putu podigao je automobil kakav se viđa samo na filmu. Crna, blindirana G-Klasa, nemačkih tablica. Auto je polako klizio kroz rupe na asfaltu, prolazeći pored oronulih kuća i praznih štala. Seljaci su izlazili na kapije, brišući ruke o kecelje, pitajući se koji to ministar ili tajkun dolazi.
Auto nije stao ni pred opštinom, ni pred kafanom. Stao je na kraju sela, ispred stare, porušene džamije kojoj je munara bila oštećena još u ratu, a krov prokišnjavao. To je bila sramota sela – niko nije imao para, a ni volje da je popravi. Vernici su se molili u memljivoj prizemnoj sobi.
Vrata džipa su se otvorila. Iz njega je izašao muškarac u pedesetim godinama, prosede kose, u skupom lanenom odelu. Zaobišao je auto i otvorio vrata suvozača. Iz automobila je izašla žena, pokrivena elegantnom svilenom maramom, držeći se ponosno kao kraljica. Bili su to Stefan i Emina. Ali nisu izgledali kao oni uplašeni klinci. Izgledali su kao neko ko je pobedio život.
Okupilo se pola sela. Šaputali su. “Vidi Stefana… vidi Emine… otkud oni ovde? Šta će Vlah pred džamijom?” Stefan je stao pred okupljene ljude. Nije bilo mržnje u njegovim očima. Izvadio je ključeve od auta i dao ih Emini, a onda se obratio hodži, Emininom rođaku, koji je stajao pognute glave, postiđen jer je on bio jedan od onih koji su ih terali.
“Selam alejkum, komšije,” rekao je Stefan glasno, da ga svi čuju. “I pomoz Bog.” Tišina je bila takva da se čuo let muve. “Pre 20 godina ste nas ispratili psovkama,” nastavio je Stefan. “Rekli ste da ovde nema mesta za nas dvoje zajedno. Rekli ste da se naša krv ne meša. Mi smo otišli. Napravili smo život. Imamo firmu u Cirihu, imamo decu koja ne znaju šta je mržnja. Ali Emina je svake noći sanjala ovo selo. I sanjala je ovu džamiju u kojoj je njen deda klanjao.”
Stefan je pokazao rukom na ruševinu. “Čujem da skupljate pare za obnovu već deset godina i da ne ide. Čujem da se svađate ko će dati više, a niko ne daje ništa.” Zavukao je ruku u unutrašnji džep sakoa i izvadio jedan debeli koverat i građevinske nacrte.
Stefan je pružio koverat i urolane papire starom hodži, koji je stajao pred njim kao ukopan. Ruke starca su drhtale dok je uzimao taj teret. “Ovde je kompletan projekat obnove,” rekao je Stefan mirnim glasom. “I novac. Ne samo za krov, nego za sve. Podno grejanje, novi tepisi, fasada, i uređenje harema (dvorišta). Sve je plaćeno unapred. Vaše je samo da nađete majstore, ali poštene.”
U masi se začuo žamor. Ljudi su se zgledali. Nisu mogli da veruju. Srbin, onaj koga su tukli i terali, došao je da im popravi džamiju? Jedan mlađi čovek, Eminin brat od strica, dobacio je iz gomile: “Šta je ovo, Stefane? Kupuješ nas parama? Misliš da ćemo zaboraviti ko si?”
Emina je tada istupila. Skinula je sunčane naočare. Oči su joj sevale, iste one prkosne oči kao pre 20 godina. “Ne kupujemo mi vas,” rekla je Emina glasno. “Vi ste se prodali onog dana kad ste nas oterali zbog imena. Stefan ne daje ove pare vama. On ih daje Bogu. I daje ih za dušu mog oca, koji me se odrekao, ali kojeg sam ja i dalje volela.”
Okrenula se ka Stefanu i uhvatila ga za ruku. “Ovaj čovek, koga ste zvali ‘Vlah’ i ‘nevernica’, svake godine za Bajram meni prvi čestita. On je taj koji je rekao: ‘Emina, nećemo praviti vikendicu na moru, popravićemo džamiju u tvom selu.’ On je veći musliman u duši od mnogih vas koji klanjate pet puta dnevno, a srce vam je puno mržnje.”
Hodža je otvorio koverat. Unutra je bila priznanica iz banke na iznos od kojeg mu se zavrtelo u glavi. Pogledao je Stefana. U očima starog sveštenika više nije bilo prezira. Bilo je samo suza. Prišao je Stefanu i, pred celim selom, zagrlio ga. “Halal ti vera, sine,” prošaputao je hodža. “Ovo je vakuf (zadužbina) kakav ovo selo ne pamti. Oprostite nam. Bili smo slepi kod očiju.”
Stefan je uzvratio zagrljaj. “Nema šta da se prašta, efendija. Ljudi smo. Grešimo. Bitno je da popravimo ono što se srušilo. I zidove, i mostove među nama.”
Godinu dana kasnije, džamija je zasijala novim sjajem. Bela fasada, novi minaret, uređeno dvorište puno ruža. Na ulazu, pored vrata, stoji mala mermerna ploča. Na njoj ne piše ime nekog bogatog šeika, niti političara. Piše samo: “U ime ljubavi i mira, obnoviše Stefan i Emina.”
Danas, kada Stefan i Emina dođu u selo sa svojom decom, niko ne okreće glavu. Žene iznose pite, muškarci ustaju u kafani da se pozdrave. Ne gledaju ih više kao “Srbina i Bošnjakinju”. Gledaju ih kao ljude koji su održali lekciju života – da Bog ne gleda kako se ko krsti ili klanja, već kakva dela ostavlja iza sebe.