Marko je dugo gledao u telefon prije nego što je pritisnuo dugme za poziv. Brojevi su mu bili poznati, ali ruka mu je drhtala kao da zove strance. Godinama su pričali rijetko, kratko, uvijek s nekom zadrškom. Sad više nije bilo vremena za odlaganje. Otac je ležao u sobi, okrenut prema zidu, disao plitko i teško.
Ivana se javila nakon trećeg zvona. Glas joj je bio napet, kao da je već znala zašto zove. „Šta je sad?“ pitala je bez pozdrava. Marko je progutao knedlu i rekao ono što je mjesecima izbjegavao: „Babo je loše. Doktori kažu da… možda neće još dugo.“
S druge strane je nastala tišina. Kratka, ali teška. Ivana je uzdahnula. „Znaš da ne mogu tek tako doći“, rekla je. „Imam svoj život.“ Marko je stisnuo telefon jače nego što je trebalo. „Znam“, odgovorio je, iako ga je ta riječ boljela više nego sve ostalo.
Zoran se nije javljao odmah. Marko je pokušavao više puta. Tek kasno navečer stigla je poruka: „Vidjet ću šta mogu.“ Nije pisalo kad. Nije pisalo hoće li uopšte doći. Marko je spustio telefon i osjetio kako mu se u grudima skuplja bijes koji nije imao kome da kaže.
U kući je vladala tišina kakva dolazi pred kraj. Sat u dnevnoj sobi je kucao glasnije nego inače. Otac se jedva pomjerao. Marko je sjedio pored kreveta i razmišljao o godinama u kojima su se razilazili zbog sitnica koje su s vremenom postale zidovi.
Kasno u noć, Ivana je ponovo zvala. „Ako dođem“, rekla je, „ne želim svađe.“
Marko se kratko nasmijao. „Svađe su već tu“, odgovorio je. „Samo ih više ne izgovaramo.“
U tom trenutku, iz sobe se čuo slab kašalj. Marko je ustao i otišao do oca. Pogledao ga je i shvatio da možda neće biti drugog poziva. Drugog pokušaja. Drugog okupljanja.
Nije znao hoće li ih ovaj poziv spojiti ili slomiti do kraja.
Znao je samo da su se, čak i prije nego što su došli, već ponovo razdvojili.
Ivana je stigla kasno navečer. Nije ušla odmah u kuću. Stajala je nekoliko trenutaka ispred vrata, kao da se nada da će neko drugi otvoriti umjesto nje. Kad je konačno ušla, pogledala je Marka bez riječi. Između njih je stajalo previše godina da bi stale u jedan zagrljaj.
Zoran je došao sutradan. Umoran, stran u sopstvenoj kući. Govorio je brzo, o obavezama, o povratku, o tome kako nema mnogo vremena. Marko je slušao i ćutao. Svaka rečenica mu je zvučala kao opravdanje koje je čuo već previše puta.
Otac je ležao mirno. Kad su se sva trojica našli u sobi, otvorio je oči. Pogled mu je prelazio s jednog lica na drugo, kao da broji. Pokušao je nešto reći, ali glas nije izlazio. Ivana je okrenula glavu. Zoran je gledao u pod.
Tišina je pukla tek kad je Marko rekao: „Nije tražio ništa od vas. Samo da vas vidi.“
Ivana je planula. „A gdje si ti bio kad sam ja odlazila?“
Riječi su krenule same, stare, zadržavane godinama.
Svađa je bila tiha, ali teška. Nije bilo vikanja. Samo rečenice koje su pogađale tačno tamo gdje bole. Ko je otišao. Ko je ostao. Ko je zvao, a ko se nikad nije javljao. Otac je slušao, zatvorenih očiju.
Kad je noć pala, Marko je sjedio sam u kuhinji. Telefon je ležao na stolu, nijem. Zoran je spavao, Ivana je pakovala stvari. U sobi je aparat pištao ravnomjerno, kao da mjeri vrijeme koje im je ostalo.
Ujutro, otac se više nije probudio. Ivana je stajala pored kreveta i plakala bez glasa. Zoran je izašao napolje i zapalio cigaretu. Marko je ostao unutra, držeći očevu ruku koja se više nije stezala.
Telefonski poziv ih je okupio.
Ali ih nije pomirio.
Neke riječi, kad se ne izgovore na vrijeme, ostanu zauvijek između ljudi.