Zovem se Nikola i ceo život sam radio kao crv, samo da bih preživeo. Ali pre trideset godina, dotakao sam dno. Žena mi je umrla na porođaju, ostavivši me samog sa malim Milanom u kući koja nije imala ni krov kako treba. Bila je ’93. godina, vreme inflacije, beda kakvu mlađi ne pamte. Nisam imao za mleko. Nisam imao za drva. Gledao sam svog sina kako kopni u kolevci, kako plače bez glasa jer nije imao snage ni da vrišti.
Tog jutra sam doneo odluku koja mi je iščupala dušu, ali sam znao da je to jedini način da on preživi. Odneo sam ga u Centar za socijalni rad. Rekao sam im: “Nađite mu porodicu koja ima hleba. Ja nemam.” Poljubio sam ga u ono malo, hladno čelo i izašao napolje, dok su mi suze ledile lice. Ali nisam imao ni dinara da se vratim u selo, niti da kupim sebi koru hleba taj dan. Jedina stvar koju sam imao, jedina vrednost koja mi je ostala od pokojnog oca, bio je stari ručni sat “Omikron”. Nije bio zlatan, ali je bio uspomena. Na poleđini je bila urezana posveta, nevešto, ekserom: “Sine, vreme je sve.”
Otišao sam na pijacu i prodao ga prvom šverceru za dve kutije mleka u prahu i kartu do kuće. To mleko sam ostavio socijalnoj radnici na portirnici za Milana, krišom, i nestao. Narednih trideset godina sam živeo kao senka. Radio sam na građevini, kopao kanale, čistio ulice. Nikad se nisam ponovo oženio. Svaki put kad bih pogledao na prazan zglob ruke, setio bih se tog sata i svog sina. Pitao sam se da li je živ, da li je postao čovek.
Danas imam šezdeset godina. Ruke su mi propale od artritisa, kičma mi je savijena. Prijavio sam se za posao noćnog čuvara u jednoj velikoj firmi u Beogradu. Rekli su mi da direktor lično mora da odobri zapošljavanje starijih lica. Obukao sam svoje jedino čisto odelo, ono sa sahrane moje žene, i otišao u tu staklenu zgradu. Sekretarica me je uvela u kancelariju koja je bila veća od moje cele kuće.
Za stolom je sedeo mlad čovek, tridesetih godina, u savršenom odelu. Izgledao je oštro, profesionalno. Nije me ni pogledao kad sam ušao, gledao je u papire. “Sedite,” rekao je hladno. “Gospodine Nikola, vidim da nemate iskustva u obezbeđenju, a i godine su problem. Zašto bismo vas zaposlili?” Počeo sam da mucam, da objašnjavam da mi treba novac za lekove, da sam pošten. Dok sam mlatarao rukama, on je podigao pogled. A onda sam video. Na njegovoj levoj ruci, ispod manžetne skupe košulje, zasijao je stari, izgrebani sat sa kožnom narukvicom. Sat koji ne pripada tom svetu luksuza. Zastao sam usred rečenice.
“Šta je bilo?” pitao je direktor, primetivši moj pogled. “Taj sat…” prošaputao sam, pokazujući prstom koji se tresao. “Izvinite, gospodine… mogu li samo da vidim poleđinu tog sata?” On se namrštio. “Molim? Ovo je sat mog oca kojeg nikad nisam upoznao. Zašto vas to zanima?”
Direktor me je gledao sumnjičavo, ali je polako otkopčao sat i pružio mi ga preko velikog hrastovog stola. Ruke su mu bile negovane, moje grube i pune žuljeva. Taj kontrast je govorio sve o našim životima. Uzeo sam sat. Bio je težak, topao od njegove kože. Nisam morao ni da ga okrenem. “Ne moram da gledam,” rekao sam tiho, dok mi je glas podrhtavao. “Znam šta piše pozadi. Piše: ‘Sine, vreme je sve.’ Urezano ekserom, malo nakrivo kod slova ‘S’.”
Direktor je prebledeo. Ustao je naglo, oborivši stolicu. “Ko ste vi?” pitao je, a glas mu više nije bio hladan, već uplašen. “Kako to znate? Moji usvojitelji su mi rekli da je ovaj sat jedina stvar koju je moj biološki otac ostavio…” “Nisam ga ostavio,” prekinuo sam ga, stežući sat u šaci. “Prodao sam ga. Onog dana kad sam te morao dati socijalnoj službi jer nisam imao čime da te hranim. Prodao sam ga šverceru na pijaci za dve kutije mleka u prahu i kartu do sela. To mleko sam ostavio tebi.”
Gledao me je u oči. Tražio je laž, ali je našao samo bol. “Milan?” upitao sam. “Jesu li ti ostavili ime Milan?” Klimnuo je glavom, a suze su počele da mu se skupljaju u uglovima očiju. “Zadržali su ime. Rekli su da je to bila želja mog oca.” “Ja sam Nikola,” rekao sam, spuštajući glavu jer me je bilo sramota. “Ja sam taj koji te nije mogao odgajiti. Oprosti mi, sine. Nisam imao izbora. Hteo sam da živiš, makar mrzeo mene.”
Zaobišao je sto. Mislio sam da će me izbaciti. Mislio sam da će pozvati obezbeđenje. Umesto toga, taj uspešni, bogati čovek u skupom odelu, pao mi je u zagrljaj. Zagrlio me je jako, kao da želi da nadoknadi trideset godina samoće. Osetio sam kako mu se ramena tresu. “Nikad te nisam mrzeo,” šapnuo je. “Usvojitelji su mi rekli istinu. Rekli su da me je otac voleo toliko da me je pustio da bih imao budućnost. Oni su našli sat kod tog švercera nedelju dana kasnije. Tražili su ga jer su znali priču. Čuvali su ga za mene.”
Plakali smo obojica u toj tihoj kancelariji na vrhu zgrade. Ja, noćni čuvar koji nema ništa, i on, direktor koji ima sve. “Nećete raditi kao noćni čuvar,” rekao je brišući lice i vraćajući sat na ruku. “Ne dozvoljavam.” “Ali, sine, meni treba posao…” “Vama treba porodica, tata,” nasmejao se kroz suze. “Imam dvoje dece. Tvoje unuke. Stalno pitaju za dedu. Vreme je da ih upoznaš.”
Tog dana nisam dobio posao. Dobio sam život nazad. Sat se vratio vlasniku, a sin se vratio ocu. Na kraju, ona posveta je bila tačna. Vreme je sve. Ali ljubav… ljubav je ono što tom vremenu daje smisao.