Stan na Marijin Dvoru bio je kao iz časopisa. Bijeli zidovi, sivi namještaj visokog sjaja, mermerni podovi i miris skupih mirisnih štapića od vanilije. Belma je bila ponosna na svoj dom. Sve je moralo biti sterilno, čisto i moderno. Nije podnosila “miris kuhanja”, pogotovo ne onih teških, bosanskih jela od kojih se miris uvuče u zavjese i ne izlazi danima. Naručivali su hranu ili jeli vani. To je bio njen stil života.
Tog subotnjeg jutra, na vratima se pojavila Damirova majka, nana Fata. Došla je autobusom iz sela kod Olova, noseći teške cekere. Fata je bila starinska žena, u dimijama i s šamijom na glavi, lica ispečenog suncem i ruku ogrubjelih od rada u bašti. Damir je bio na poslu, pa je Belma morala da otvori. “Bujrum, majka, uđite,” rekla je Belma hladno, pazeći da Fata ne stane blatnjavim cipelama na bijeli tepih.
Fata je ušla stidljivo, osjećajući da ne pripada tu. Spustila je cekere u hodniku. “Eto, kćeri,” rekla je Fata zadihano, ali s osmijehom. “Znam da vi puno radite, da nemate kad da kuhate. Ustala sam jutros u četiri, naložila šporet i spremila vam punu šerpu sogan dolme i japraka. Prava domaća, s teletinom. I pogaču sam ispekla. Da se moj Damir najede k’o čovjek.”
Fata je izvadila veliku, staru, crvenu emajliranu šerpu na tufne. Poklopac je bio malo okrnjen. Čim ju je otškrinula, miris jake zaprške, luka i kuhanog mesa preplavio je hodnik. Za Fatu, to je bio miris ljubavi i doma. Za Belmu, to je bio smrad. Belma se namrštila i stavila ruku preko nosa. “Joj, majka, pa šta vam je?! Cijeli stan će mi smrditi na luk! Tek sam oprala zavjese! Očekujem prijateljice poslije podne, šta će žene misliti? Da smo neka aščinica?”
Fatin osmijeh se zaledio. Ruke koje su držale šerpu su zadrhtale. “Ali kćeri… to je Damir najviše volio… mislila sam…” “Ma šta ste mislili!” prasnula je Belma, gubeći strpljenje. Zgrabila je šerpu iz Fatinih ruku. Šerpa je bila vruća, pa ju je Belma ispustila na kuhinjski pult, malo jače nego što je trebalo. Sos je prsnuo po bijelim pločicama. “Pogledajte šta ste uradili! Masnoća svuda! Nosite ovo! Ili znate šta? Nećete vi to meni ostavljati ovdje da mi smrdi.”
U naletu bijesa i želje da “zaštiti” svoj savršeni stan, Belma je uzela veliku crnu kesu za smeće. Otvorila je kantu ispod sudopera. “Ovo ide u smeće. Ionako mi ne jedemo tu tešku hranu, pazimo na holesterol. Drugi put, majka, donesite voće ili ništa. Ovakve seljačke lonce mi ne unosite u kuću.” Fata je stajala kao kip. Gledala je kako snaha naginje njenu šerpu. Gledala je kako dolmice, koje je savijala satima svojim bolnim prstima, padaju u prljavu kantu za smeće. Nije rekla ni riječ. Samo joj je brada zadrhtala, a u oku se zasijajila jedna teška, staračka suza.
Okrenula se tiho, uzela svoj prazan ceker i izašla kroz vrata. Nije sačekala ni sina da se vrati. Nije popila ni čašu vode. Belma je zadovoljno zavezala kesu, upalila aspirator na najjače i pošpricala osvježivač zraka. “Konačno,” pomislila je. “Sad mogu na miru da se spremim.” Nije ni slutila da je sa onim dolmama bacila nešto mnogo vrednije od ručka.
Damir se vratio s posla sat vremena kasnije, gladan i umoran. Čim je ušao u stan, osjetio je onaj teški, vještački miris lavande i osvježivača zraka, ali ispod toga, njegov nos je prepoznao slabašan trag nečeg poznatog – miris prženog luka. “Gdje je majka? Rekla je da će doći autobusom u podne?” pitao je, izuvajući cipele. Belma je sjedila na sofi i lakirala nokte. Nije ga ni pogledala. “Bila je. I otišla. Donijela je onu masnu hranu u onoj odvratnoj, okrnjenoj šerpi. Cijeli stan je usmrdila. Rekla sam joj da mi to ne jedemo i bacila sam to. Nadam se da ćeš joj ti objasniti da nam ne donosi više te seljačke splačine.”
Damir je stao kao ukopan. Lice mu je pocrvenilo. “Bacila si? Bacila si hranu koju je majka spremala cijelu noć? Jesi li ti normalna, Belma?!” Nije čekao odgovor. Otrčao je u kuhinju i otvorio element ispod sudopera. Izvadio je crnu kesu za smeće. Ruke su mu drhtale dok je odvezivao čvor. Unutra, preko ljuski od jaja i taloga kafe, ležale su prosute dolmice i japrak, onaj isti koji je on obožavao od djetinjstva. Crvena šerpa na tufne ležala je prevrnuta na dnu.
Damir je gurnuo ruke u smeće. Nije ga bilo briga za mrlje na košulji. Izvadio je šerpu. Znao je svoju majku. Znao je da Fata nikad ne dolazi “samo sa ručkom”. Stari ljudi nemaju bankovne račune, oni svoje blago kriju tamo gdje lopovi ne gledaju – u brašno, u tegle, u hranu. Počeo je da prebire po masnim, uništenim dolmama na dnu šerpe. “Šta to radiš, pobogu?! Jesi li poludio? Kopaš po smeću?!” vrisnula je Belma s vrata kuhinje, zgrožena.
Damir nije odgovarao. Prstima je napipao nešto tvrdo na samom dnu šerpe, umotano u pet slojeva aluminijske folije i jednu kesu za zamrzivač, da se ne uprlja od sosa. Izvukao je taj mali, teški paketić. Sos je kapao s njega. Polako je odmotao foliju. Unutra nije bilo hrane. Zasijalo je zlato.
Deset velikih, starih dukata. I jedan papirić, ispisan drhtavim rukopisom, onom hemijskom olovkom koja jedva piše: “Prodala sam Šarulju. Ovo je za vas. Da platite onaj kredit za stan, da se ne sekirate. Meni ne treba, ja imam svoju bašču. Voli vas majka.”
Damir je čitao poruku, a suze su mu padale direktno u šerpu, miješajući se sa uništenim ručkom. Prodao je kravu. Svoju jedinu kravu hraniteljicu. Da bi njima, koji imaju mermer i plazma televizore, olakšala život. A oni? Oni su njenu žrtvu, njeno srce i njeno zlato bacili u smeće jer im je “smrdilo”. Belma je prišla bliže. Vidjela je dukate. Vidjela je poruku. Ruka joj je pala na usta. Sva njena arogancija, sva njena “visoka klasa” raspala se u sekundi pred prizorom te seljačke, bezuslovne ljubavi.
“Damire…” šapnula je. “Ja… nisam znala…” Damir se okrenuo prema njoj. Pogled mu je bio hladan i težak, teži od onih dukata. “Nisi znala jer nisi htjela da znaš. Nisi vidjela majku, vidjela si samo ‘seljanku’. E pa ova seljanka je gladovala da bi ti imala taj lak na noktima.” Uzeo je dukate, oprao ih pod vodom i stavio u džep. Šerpu nije bacio. Ostavio ju je na sred tvoje mermerne ploče, prljavu i masnu, kao spomenik njihovoj sramoti. “Idem po majku,” rekao je na izlazu. “A ti razmisli da li si dostojna da uđeš u istu sobu s njom.”