Hotel “Grand” u Sarajevu blistao je od kristala i svile. Bila je to svadba godine. Damir, uspješan advokat, ženio je kćerku poznatog biznismena. Sve je bilo savršeno – od skupocjenih aranžmana do gostiju u toaletama koje koštaju kao nečija godišnja plata. Damir je stajao na ulazu, u italijanskom odijelu, sa blistavim osmijehom, dočekujući “elitu”. Ali, osmijeh mu je nestao u sekundi kada su se okretna vrata hotela otvorila.
U salu nije ušao gospodin u odijelu. Ušao je starac. Bio je to Safet, Damirov otac. Došao je direktno sa sela, sa Romanije. Na sebi je imao stari, izlizani sivi kaput koji je mirisao na duhan i štalu. Ali najgore od svega bile su njegove čizme. Teške, gumene, radničke čizme, skorene od svježeg blata koje je počelo da otpada po skupocjenom bijelom mermeru hotela. Muzika je za trenutak stala. Gosti su počeli da šapuću i upiru prstom. “Ko je ovaj?” “Bože, vidi mu obuće.”
Damiru je krv udarila u glavu. Sramota ga je pekla kao žeravica. Njegov otac, taj prosti seljak, došao je da mu uništi najvažniji dan u životu pred tazbinom. Damir je brzim korakom prišao ocu, hvatajući ga grublje nego što je trebao ispod ruke, i odvukao ga u ugao, iza jednog stuba.
“Babo, šta radiš to?!” prosiktao je Damir kroz zube, gledajući da li ih neko gleda. “Jesi li ti normalan? Pogledaj se! Blato ti pada po tepihu! Rekao sam ti da ću ti poslati odijelo! Rekao sam ti da ne dolaziš ako se ne središ! Sramotiš me pred ljudima!” Safet je skinuo svoju staru kapu i gužvao je u grubim, crnim rukama. Gledao je sina očima punim neke čudne, tihe tuge. “Sine… nisam stigao da se presvučem. Autobus je kasnio, pa sam morao pješke od stanice, prečicom kroz park… Znaš da je kiša…” “Ne zanima me!” prekinuo ga je Damir. “Vidiš li ti ove ljude? Vidiš li moju ženu? Nije ti ovo štala, ovo je ‘Grand’! Idi. Molim te, samo idi. Uzmi taksi, idi u stan, neću da te gledam ovakvog. Uništio si mi sve.”
Safet je zašutio. Pogledao je sina, pa onaj blještavi luster, pa svoje blatnjave čizme. “U redu, sine,” rekao je tiho. “Neće babo da te sramoti. Sretno ti bilo.” Safet se okrenuo. Nije uzeo ni čašu vode, ni komad pite. Izašao je kroz ona ista staklena vrata, pognut, ostavljajući za sobom tragove blata koji su se sušili na mermeru. Damir je odahnuo. Pozvao je čistačicu da obriše pod i vratio se gostima sa lažnim osmijehom. “Neki pijanac s ulice, izvinite,” slagao je punici.
Pola sata kasnije, dok je trajala večera, Damiru je prišao glavni konobar. U ruci je držao malu, zgužvanu kovertu, umrljanu zemljom. “Gospodine Damire,” rekao je konobar tiho. “Onaj starac… onaj što je izašao… zamolio me je da vam dam ovo. Rekao je da je to razlog zašto su mu čizme blatnjave.”
Damir je uzeo kovertu od konobara. Bila je teška, vlažna i zaista umrljana ilovačom. Gosti su i dalje jeli, smijali se, muzika je svirala, ali Damir je osjetio neku hladnoću oko srca. Sakrio se iza onog istog stuba gdje je maloprije otjerao oca i otvorio kovertu. Unutra nije bila čestitka. Unutra je bio bunt novčanica. Euri. Mnogo eura. I jedan papirić, iscepan iz đačke sveske, ispisan drhtavim, krupnim slovima grafitnom olovkom.
Damir je počeo da čita: “Sine, izvini za čizme. Nisam stigao da se presvučem. Jutros sam prodao onaj gornji Dolac i tvoju kravu Šarulju. Kupac je došao po kiši, zaglavio se kamionom, pa smo ga gurali… zato sam blatan. Žurio sam na autobus da ti donesem ovo. Nisam htio da se zadužuješ kod banke za stan. Neka ti je sretno, nek si ti meni gospodin, a babo će se snaći.”
Damiru je papir iskliznuo iz ruke. Prodao je Dolac. Prodao je Šarulju. Prodao je sve što ga je hranilo. Gurao je kamion po kiši i blatu, i takav, prljav i umoran, trčao na autobus da sinu donese pare da se ne muči. A sin ga je, zbog tog istog plemenitog blata, istjerao kao psa jer ga je bilo sramota pred “gospodom”.
Damiru se zamutilo pred očima. Buka svadbe postala je nepodnošljiva. Bacio je kovertu na pod, ne mareći za pare koje su se rasule. “Babo!” viknuo je, ne mareći što ga svi gledaju. Izletio je iz hotela kao lud. Trčao je kroz ona staklena vrata, pa na ulicu. Kiša je lila kao iz kabla. “Babo!” drao se Damir, gledajući lijevo, desno, niz ulicu, prema stanici. Tražio je sivi kaput. Tražio je pognuta leđa. Ali ulice su bile puste. Samo su neonska svjetla hotela “Grand” blještala u lokvama vode, istim onim lokvama kroz koje je njegov otac otišao pješke, gladan i ponižen, ali praznih džepova i puna srca. Damir je pao na koljena na mokar trotoar, u svom italijanskom odijelu, i zaurlao od bola koji nikakve pare ovog svijeta ne mogu platiti.