Mala sajdžijska radnja u centru Kragujevca mirisala je na mašinsko ulje, duvan i prošlost. Janko, stari majstor sa naočarima debelim kao dno tegle, sedeo je pognut nad mehanizmom starog zidnog sata. Njegove ruke, iako stare i izborane, bile su mirne kao kod hirurga. Svaki točkić, svaka opruga imala je svoje mesto. Nasuprot njemu, zavaljen u stolici, sedeo je njegov sin Vlada. Vlada je imao dvadeset pet godina, najnoviji telefon u ruci i prezriv osmeh na licu.
“Vlado, sine,” rekao je Janko, ne dižući pogled sa sata. “Dodaj mi tu pincetu. I gledaj malo. Gledaj kako se namešta ova nemirnica. Trebaće ti. Mušterije stalno dolaze, posla ima preko glave, a ja ne mogu sve sam. Oči me izdaju.” Vlada je frknuo i nastavio da kuca poruke. “Daj, bre, ćale. Smaraš sa tim zupčanicima. Ko još popravlja satove u 21. veku? Svi imaju pametne satove, telefone. To tvoje je praistorija. Ja pravim pare na internetu, ćale. Kripto, berza, foreks. Dok ti zaradiš hiljadu dinara grbaveći se tu ceo dan, ja kliknem dvaput i zaradim pedeset evra.”
Janko je uzdahnuo, skinuo naočare i pogledao sina tužnim očima. “Sine, to što dođe preko noći, preko noći i ode. Ovo…” pokazao je na svoj alat, na stotine malih šrafcigera, pinceta i lupica, “…ovo je zlatna narukvica. Zanat se ne uči kliktanjem. Zanat se krade očima i uči prstima. Kad nestane struje, kad padne taj tvoj internet, šta ti ostaje? Ostaju ruke. Ako imaš zanat, nikad nećeš biti gladan.”
“Ma važi,” nasmejao se Vlada, ustajući. “Ti budi rob u ovoj rupi, udiši prašinu. Ja idem sa društvom na kafu. Upravo mi je legla uplata. Kupujem nova kola sledeće nedelje. A ti popravljaj te krntije za siću.” Vlada je izašao, zalupivši vrata. Zvonce iznad vrata je tužno zazvečalo. Janko je ostao sam, u tišini koju je remetilo samo tik-tak, tik-tak stotina satova koji su odbrojavali vreme koje on više nije imao.
Tri meseca kasnije, Janka je izdalo srce. Umro je onako kako je i živeo – tiho, u svojoj radnji, sa šrafcigerom u ruci. Vlada je na sahrani bio u markiranom odelu, gledajući na sat, žureći da se vrati svojim “investicijama”. Radnju je zaključao i nije ulazio. Planirao je da je proda i otvori kladionicu. Ali, kako to obično biva, đavo je došao po svoje. Berza je pukla. Platforma na kojoj je Vlada držao novac se ugasila – prevara. Preko noći, njegovi virtuelni milioni su isparili. Ostali su samo dugovi za kola, za stan, za život na visokoj nozi.
Poverioci su počeli da zovu. Banka je pretila oduzimanjem stana. Vlada je ostao bez dinara u džepu. Prijatelji sa kojima je pio skupa pića su prestali da se javljaju. Glad je zakucala na vrata. U očaju, setio se očeve radnje. “Prodaću alat,” pomislio je. “Ima tamo nekih delova, možda vrede nešto.” Otključao je vrata. Miris ulja i duvana ga je zapahnuo kao duh. Ušao je unutra. Sve je bilo isto, samo prekriveno slojem prašine. Tada je zvonce na vratima zazvonilo.
Na vratima je stajao stariji gospodin u skupom kaputu, držeći u ruci džepni sat marke “Patek Philippe”. “Dobar dan,” rekao je gospodin, skidajući šešir. “Čuo sam da je stari Janko preminuo. Moje saučešće. Bio je najbolji majstor u Srbiji. Pretpostavljam da si ti njegov sin? Da si naslediio zanat?” Vlada je progutao knedlu. Hteo je da kaže da nije majstor, da je došao da rasproda sve, ali stomak mu je zakrčao od gladi. “Ja sam… ovaj… da, ja sam Vlada. Šta vam treba?”
Gospodin je prišao pultu i pažljivo spustio sat na plišanu podlogu. “Ovaj sat je porodično nasleđe. Stao je pre dva dana. Niko u Beogradu nije smeo da ga otvori. Svi su rekli: ‘Nosi kod Janka’. Ako možeš da ga popraviš, plaćam pet stotina evra. Odmah.” Pet stotina evra! Vladi su zasijale oči. To je kirija. To je hrana. To je spas. “Naravno,” slagao je Vlada, a glas mu je zadrhtao. “Samo… moram da pogledam.”
Gospodin je seo na stolicu za čekanje. Vlada je seo na očevo mesto. Prvi put u životu. Stolica je bila udubljena od očevog sedenja decenijama. Upalio je lampu. Svetlo je palo na delikatni mehanizam sata. Vlada je uzeo pincetu. Ruka mu se tresla kao prut. Pokušao je da se seti šta mu je otac govorio. Nemirnica… opruga… zupčanik… Ali u glavi je bila samo praznina. Sve one godine kada je otac molio “Gledaj, sine”, on je gledao u telefon.
Pokušao je da odšrafi poklopac. Pinceta je skliznula i zagrebala kućište. Škrip! Gospodin se trgnuo. “Pazi, momak! To je zlato!” Vlada se preznojio. Graške znoja su mu padale na staklo stola. Gledao je u taj sat kao u bombu koja će eksplodirati. Imao je alat. Imao je najbolju radionicu u gradu. Imao je mušteriju koja nudi bogatstvo. Ali nije imao znanje. Nije imao zanat. Njegovi “brzi prsti” sa tastature ovde su bili beskorisni kao drvene noge.
Osetio je paniku. Osetio je nemoć. I osetio je sramotu kakvu nikad nije osetio. Spustio je pincetu. Zvuk metala o staklo bio je zvuk njegovog poraza. “Ne mogu,” šapnuo je Vlada, ne smejući da pogleda gospodina u oči. “Ne umem. Nisam naučio. Otac me je molio, ali ja nisam hteo da gledam.”
Gospodin je ustao, uzeo svoj sat i pogledao ga sa prezirom i sažaljenjem. “Šteta,” rekao je hladno. “Tvoj otac je u rukama imao magiju. Ti u rukama imaš samo prazninu. Prodao bih ti i dušu da mi popraviš ovo, ali džaba.” Gospodin je izašao. Vlada je ostao sam. Petsto evra je odšetalo kroz vrata. Hiljade evra su ležale u onim fiokama u vidu alata i delova, ali za njega je to bilo samo gvožđe.
Naslonio je glavu na očev radni sto i zaplakao. Plakao je nad pincetama koje ne ume da koristi. Plakao je nad lupom kroz koju ne vidi ništa. Setio se očevih reči: “Kad padne internet, ostaju ruke.” Sada je razumeo. Imao je rudnik zlata pod prstima, ali je bio prosjak jer je bio previše gord da nauči kako se kopa.