Blog

Ja sam Ana, devojka koja je svoje teške studentske dane provodila u neprestanom putovanju starim, zagušljivim prigradskim autobusima, učeći lekcije iz skripti pod treperavim svetlom umornih sijalica. Taj kasni jesenji sumrak doneo je onu dobro poznatu, hladnu balkansku kišu koja je nemilosrdno udarala po prljavim staklima, pretvarajući gradske ulice u sive, melanholične reke i mračne … Read more

Ja sam Mile, običan zidar čiji su dani decenijama ispunjeni mirisom svežeg maltera, oblacima guste prašine i onim teškim, poštenim fizičkim radom koji lomi leđa, ali čuva obraz. Tog ranog jesenjeg jutra, moja ekipa i ja smo dobili zadatak da srušimo jednu veoma staru, napuštenu kuću u samom centru grada, kako bi se na njenom … Read more

Ja sam deda Jova, čovek čiji su dani decenijama neraskidivo vezani za mirne obale naše srebrne reke, tamo gde vrbe tiho šapuću stare priče, a vreme teče sporije nego bilo gde drugde na ovom užurbanom svetu. Moja stara drvena barka i izbledeli pecaroški štap moji su jedini verni saputnici, a tišina rečnog jutra jedina muzika … Read more

Ja sam Goca, žena čiji su dani decenijama prolazili uz miris teških tkanina, fabričke prašine i onog specifičnog mirisa vlažne pare koji se uvlačio u svaku poru naše stare tekstilne fabrike “Javor”. Moja kuhinja se nalazila u samom srcu tog ogromnog, bučnog pogona, gde je huk stotina šivaćih mašina decenijama bio jedini ritam po kojem … Read more

Ja sam Mara, starica čiji je život neraskidivo utkan u svaki džak brašna i svaku užarenu ciglu stare peći u našoj jedinoj seoskoj pekari, tamo gde miris svežeg kvasca decenijama pobeđuje svaku jutarnju maglu. Moja mala radnja bila je srce našeg mesta, mesto gde su se sretali umorni radnici pre odlaska na njive i deca … Read more

Ja sam Slavica, žena čiji su dlanovi decenijama bili beli od brašna, a srce uvek puno brige za hiljade dece koja su prolazila kroz vrelu i bučnu studentsku menzu. Moj svet bio je omeđen ogromnim loncima, mirisom zaprške i onim užurbanim zvukom metalnih poslužavnika koji je odzvanjao halom svakog dana tačno u podne. Gledala sam … Read more

Ja sam Milan, običan porodični čovjek i otac dvoje male djece, koji je oduvijek vjerovao da je toplina doma potpuno ispunjena tek onda kada njome odjekuje iskreni, radosni pseći lavež. Željeli smo da našim mališanima podarimo najvjernijeg prijatelja za odrastanje, pa smo jednog sumornog vikenda odlučili da posjetimo lokalni gradski azil, prepun tužnih, napuštenih očiju … Read more

Ja sam baka Milena, starica čiji su dani u velikoj, praznoj kući prolazili u tišini, ispunjeni samo usamljenim uspomenama na neke davne, srećnije godine mog dugog života. Moja ulica je oduvek bila mirna i uredna, ali su komšije imale jednu okrutnu naviku da bez imalo milosti teraju apsolutno svaku napuštenu životinju koja bi zalutala na … Read more

Ja sam Rade, stari balkanski gorštak čije je lice odavno ispisano dubokim borama od oštrog planinskog vjetra i decenija provedenih pod otvorenim, nemilosrdnim nebom. Moj jedini, ali apsolutno najvredniji saputnik u toj surovoj divljini bio je Medo, ogroman i ponosan šarplaninac čije je srce bilo mnogo veće od njegove zastrašujuće, vučije pojave. Od trenutka kada … Read more

Ja sam otac Gavrilo, prota koji je u svojoj dugoj službi vidio apsolutno sve oblike ljudske radosti i tuge, krsteći, vjenčavajući i ispraćajući na vječni počinak stotine dobrih balkanskih duša. Moja stara parohijska crkva bila je onaj sigurni, kameni svjetionik u našem malom mjestu, mjesto gdje su ljudi oduvijek donosili svoje najteže, najkrvavije životne rane … Read more