Ja sam baka Vida, starica čiji su dani decenijama prolazili u tišini mog malog dvorišta, gde je miris kamilice, nane i bosiljka uvek nadvladavao svaku životnu tugu. Moja bašta nije bila samo obično parče balkanske zemlje, već prava, živa apoteka prirode u kojoj sam svaku biljku gajila sa dubokom ljubavlju i poštovanjem. Posvetila sam svoj život proučavanju starih, zaboravljenih travarskih tajni mojih predaka, duboko verujući da za svaku ljudsku boljku postoji lek koji raste negde pod ovim našim nebom.
Za svoje meleme, čajeve i biljne tinkture nikada nisam naplatila ni jedan jedini dinar, smatrajući da je zdravlje sveti božiji dar koji se ne sme pretvarati u prljavu trgovinu. Ljudi su dolazili sa svih strana, slomljeni bolovima i teškim mukama, a mnogi od njih bi u žurbi i olakšanju zaboravili čak i da izgovore ono obično, ljudsko hvala. Meni to nikada nije smetalo, jer je moja najveća i jedina nagrada bila da vidim kako se boja vraća u njihova bleda lica i kako mirnim korakom napuštaju moju kapiju.
Kroz moju staru, drvenu kuću prolazile su mlade majke sa uplakanom decom, umorni drvoseče sa razorenim zglobovima i zabrinuti studenti čije su duše pucale pod teretom modernog života. Slušala sam njihove teške sudbine dok sam na starom šporetu kuvala tačno onu mešavinu trava koja je bila potrebna da zaleči i njihovo ranjeno telo i njihovu iscrpljenu dušu. Moja vrata nikada nisu bila zaključana, ni danju ni noću, jer sam znala da bol ne bira vreme i da moja dužnost prema ljudskom rodu ne poznaje radno vreme ni odmor.
A onda je usledila ona stravična, zagušljiva letnja noć kada je nebo iznenada poprimilo neku neprirodnu, tamno ljubičastu boju, najavljujući apokalipsu kakvu naš kraj nikada nije zapamtio. Vetar je počeo stravično da urla, čupajući stara stabla iz korena, a onda je nemilosrdni, krupni grad počeo da tuče po zemlji kao da samo nebo baca kamenje na nas. Stajala sam pored prozora, potpuno nemoćna i paralisana od straha, gledajući kako krupne ledenice bez milosti razbijaju stakla mog plastenika i sravnjuju sa zemljom svaku lekovitu biljku koju sam godinama negovala.
Kada se oluja konačno smirila i kada je jutarnje sunce obasjalo razmere te stravične katastrofe, moje staro srce se doslovno raspuklo na hiljadu sitnih, nepopravljivih komada. Ceo moj životni rad, moje cvetno svetilište isceljenja, bilo je pretvoreno u blatnjavu, tužnu pustoš prepunu srče i samlevenog, uništenog lišća koje više nikome nije moglo da pomogne. Sela sam na svoj drveni prag, sakrila lice u svoje naborane dlanove i zaplakala onim najtežim, najgorčijim suzama, potpuno svesna da je mom pomaganju drugima došao surov i konačan kraj.
Osećala sam stravičnu, duboku izolaciju, verujući da sam bez svojih lekovitih trava postala potpuno beskorisna ovom svetu i da ću ostatak života provesti u apsolutnoj, zaboravljenoj samoći. U mislima sam već videla one bolesne ljude koji će sutra doći pred moja vrata, samo da bi zatekli prazne tegle i uništenu staricu koja više nema moć da im ponudi spas. Tišina te razorene bašte bila je zaglušujuća, odzvanjajući onim apsolutnim očajem koji se duboko ukorenio u mojim umornim kostima, brišući svaku nadu u bolje sutra.
Iznenada, tu tešku, grobnu tišinu prekinuo je zvuk brojnih traktora, automobila i žamor velike mase ljudi koji su se ubrzanim korakom približavali mojoj srušenoj drvenoj ogradi. Polako sam podigla svoje uplakano lice, očekujući da vidim samo radoznale poglede prolaznika, ali me je umesto toga dočekala nepregledna kolona poznatih lica koja su marširala prema mom dvorištu. Bili su tu oni isti ljudi koje sam decenijama lečila, od one mlade majke do starog drvoseče, a svi su u rukama nosili drvene grede, nova stakla i pune vreće najkvalitetnije zemlje.
Jedan visoki, snažni čovek, čiju sam tešku upalu pluća izlečila pre mnogo godina, istupio je napred i izuzetno nežno me podigao sa onog hladnog, mokrog drvenog praga. Pogledao je u moju uništenu baštu, toplo se nasmejao i rekao mi da je konačno došlo vreme da celo naše selo izleči onu ženu koja je celog života nesebično lečila njih. Pre nego što sam uspela da izustim ijednu jedinu reč protesta, to ogromno mnoštvo ljudi je preplavilo dvorište, čisteći krš i radeći onom nezaustavljivom, pravom balkanskom solidarnošću.
Žene su donosile nove, zdrave sadnice iz sopstvenih bašta, pažljivo ih sadeći u svežu zemlju, dok su muškarci sa neverovatnom lakoćom podizali konstrukciju za novi, dvostruko veći i lepši plastenik. Sedela sam u svojoj staroj stolici, pijući toplu kafu koju su mi skuvali, gledajući u apsolutnom čudu kako se moje uništeno svetilište diže iz blata u samo jednom jedinom, čarobnom popodnevu. Radili su uz pesmu, šalu i glasan smeh, dokazujući mi na najlepši mogući način da je svaka ona besplatna šolja čaja koju sam sipala zapravo bila najčvršća cigla u temelju ove neverovatne zajednice.
Ja sam baka Vida, starica koja je u jednoj stravičnoj oluji izgubila svoju baštu, ali koja je zauzvrat dobila čitavu šumu ljudske ljubavi, poštovanja i one najčistije, iskrene zahvalnosti. Moj novi plastenik danas ponosno prkosi svakom vetru, prepun najmirisnijih, najzdravijih biljaka koje sada rastu nahranjene tom neverovatnom kolektivnom dušom naroda koji nikada ne zaboravlja učinjeno dobro. Neka vam moja priča bude večni svedok da se istinsko bogatstvo krije u životima koje dotaknemo, jer kada nas životne oluje ostave potpuno bose, dobrota koju smo pružali uvek će nam sagraditi novi krov nad glavom.