Ja sam onaj stari, osedeli otpravnik vozova čiji je celokupan, mukotrpan radni vek nepovratno utkan u ove zarđale, hladne šine i oronule perone naše provincijske železničke stanice. Naša propala zgrada na samom obodu ovog industrijskog grada decenijama je bila nemi svedok hiljadama prolivenih suza i onih najtežih, očajničkih odlazaka trbuhom za kruhom u neku daleku tuđinu. Gledao sam svojim umornim očima kako majke padaju na svoja kolena u prljavi sneg moleći sinove da ne idu, ali nijedan ljudski rastanak nije slomio moje radničko srce onako kako je to uradila jedna životinja. Ta stravična priča, taj surovi spomenik apsolutne i nerazumne ljubavi, započela je pre tačno deset dugih, olovnih godina, kada je zloglasni podnevni međunarodni voz za Nemačku postao dželat jedne nesrećne sudbine i jednog psećeg srca.
Bilo je to jedno od onih najhladnijih, najsumornijih novembarskih jutara kada se gusta, neprobojna balkanska magla spustila na naše dotrajale perone, donoseći onaj prepoznatljivi, teški miris jeftinog uglja i potpunog beznađa. Na onom ledenom, ispucalom betonu stajao je Milan, neizmerno pošten ali do same srži siromašan radnik u iscepanom kaputu, čija je sedmogodišnja ćerka bolovala od stravične, neizlečive bolesti. Taj nesrećni otac rasprodao je apsolutno sve vredno što je ikada imao u svojoj skromnoj kući na kraju sela i zadužio se kod najgorih gradskih zelenaša kako bi platio skupe uvozne lekove. Na kraju je doneo najočajniju moguću odluku da ode na zloglasne nemačke bauštele, ne bi li svojim golim, žuljevitim rukama spasio goli život svog jedinog deteta. Tik uz njegovu iznošenu putnu torbu koja je sadržala ceo njegov promašeni život, drhteći od prodornog mraza, stajao je njegov jedini pravi prijatelj, jedan sasvim običan, prljavo-žuti ulični mešanac po imenu Žućo.
Kada se onaj teški, gvozdeni voz konačno pomolio iz magle i uz stravičnu, zaglušujuću škripu dotrajalih kočnica zaustavio tačno na našem peronu, Milan je pao na svoja kolena u zaleđenu lokvu. Snažno, očajnički i sa stravičnim jecajem u grudima, zagrlio je svog psa oko mršavog vrata i počeo da plače onako kako plaču samo potpuno slomljeni ljudi koji znaju da se možda nikada više neće vratiti. Izgovorio mu je kroz teške, gušeće suze da mora da bude pametan pas, da čuva njihovu praznu kuću i da ga strpljivo čeka dok on ne zaradi taj prokleti strani novac. Zatim se teškim, olovnim koracima polako popeo uz one strme, metalne stepenice i zauvek nestao u mraku zagušljivog, prepunog gastarbajterskog vagona, ostavljajući deo svoje duše na onom ledenom betonu.
Žućo je istog trena, onim svojim nepogrešivim životinjskim instinktom, shvatio da se upravo dešava nešto nepopravljivo stravično i tragično. Počeo je divljački da grebe šapama po onim spoljnim, zatvorenim metalnim vratima vagona, ispuštajući pritom najjeziviji, parajući urlik koji je naterao sve prisutne putnike da u sramoti obore poglede. Kada je taj zloglasni voz konačno snažno zatrubio i polako krenuo da nezaustavljivo ubrzava niz one hladne, zaleđene šine, izbezumljeni pas je potrčao za njim koliko su ga njegove kratke noge nosile. Saplitao se u punom trku o ogromne, katranom namazane drvene pragove, padao u oštri seoski šljunak, i lajao iz sveg svog ranjenog glasa. Trčao je i dozivao svog čoveka sve dok mu ta velika, gvozdena zmija nije nepovratno i zauvek nestala iz vida u onoj gustoj, teškoj balkanskoj magli koja nemilosrdno guta ljudske sudbine.
Svi mi otpravnici i skretničari na stanici smo onako naivno i ljudski verovali da će se taj uplašeni pas, vođen instinktom za pukim preživljavanjem, nakon nekoliko gladnih dana jednostavno vratiti u svoje selo. Mislili smo da će potražiti kakvog-takvog novog gazdu u okolini koji će mu ponuditi toplu garažu i koru bajatog, suvog hleba da pregura tu stravičnu balkansku zimu. Međutim, taj mali, žuti mešanac je, uprkos svakoj logici ovog surovog sveta, odabrao da svoje doživotno slomljeno srce veže isključivo za ovaj naš ukleti, provincijski peron. Napravio je sebi jedno bedno, ledeno i potpuno nezaštićeno sklonište od odbačenih, trulih kartona tačno ispod moje stare, prokišnjave otpravničke kućice, odbijajući da se pomeri sa mesta gde je poslednji put video Milana.
Samo nekoliko meseci kasnije, kada su se oni najgori snegovi već otopili, do našeg malog grada je stigla ona najcrnja, stravična vest koja je u paramparčad uništila svaku preostalu iluziju o srećnom kraju. Siroti i neutešni Milan je, iscrpljen od onog surovog, nadljudskog bauštelskog rada i hronične neispavanosti, tragično poginuo pri stravičnom padu sa potpuno neobezbeđene skele u dalekom predgrađu Minhena. Iza sebe je ostavio svoje bolesno dete i svog gladnog psa da ga uzaludno i doveka čekaju na onom istom peronu gde su se u suzama rastali. Mi ljudi, zaslepljeni sopstvenim mukama, vrlo smo brzo oplakali tu nesrećnu radničku sudbinu i u roku od nedelju dana nastavili sa svojim praznim rutinama, kao da Milan nikada nije ni postojao. Ali Žućo, to sveto i plemenito krzneno stvorenje, tvrdoglavo i do samog kraja je odbijao da prihvati onu surovu činjenicu da se ta metalna vrata međunarodnog voza više nikada neće otvoriti za njegovog gazdu.
Pune, neprekidne decenije, taj neverovatni pas je svakog bogovetnog prepodneva, bez ijednog jedinog izuzetka, izlazio iz svoje vlažne kartonske kutije i započinjao svoj nepokolebljivi ritual beskrajnog čekanja na našem hladnom peronu. Apsolutno bez ikakvog obzira na to da li je napolju divljački pržilo smrtonosno letnje sunce ili je brijala ledena planinska košava, Žućo je uvek stajao na onoj izbledeloj, žutoj liniji koja metaforično razdvaja život od smrti. Tačno u podne, kada bi se iz suprotnog pravca konačno začula duga sirena povratničkog voza, njegovo staro telo bi se napelo kao najzategnutija struna, a onaj njegov tužni pogled bi se fiksirao za prva vrata vagona. Stotine umornih putnika bi izlazile vukući svoje teške kofere, potpuno nesvesne njegove agonije, dok bi on svakog visokog čoveka u starom kaputu panično njušio, tražeći onaj jedan neprežaljeni i izgubljeni miris svog mrtvog gospodara.
Kako su te proklete, teške godine neumoljivo prolazile preko naših leđa, taj nekada izuzetno brzi mešanac počeo je bolno da stari pred našim očima, dok mu je žuta dlaka potpuno osedela. Zadnje noge su počele potresno da mu otkazuju zbog teške, neizlečive reume koju je zaradio spavajući na onom ledenom, vlažnom staničnom betonu punih deset zima. Ja sam mu apsolutno svakog jutra, duboko krišom od strogih šefova stanice koji su pretili šinterima, donosio najkvalitetnije tople obroke koje je moja supruga kuvala isključivo za njega. Poneo bih ga često u svoju malu, toplu kancelariju da se ogreje pored peći na drva, ali čim bi sat otkucao pet minuta do podneva, on bi počeo divljački da grebe po vratima. Cvileo je onako najjadnije u paničnom strahu da će zakasniti na taj jedan, jedini ukleti voz i da će njegov voljeni Milan pomisliti da ga je zauvek napustio i izneverio.
Došao je, potpuno neočekivano, i taj poslednji, najtužniji decembarski dan u mojoj radnoj karijeri na železnici, dan kada sam u suzama pakovao svoje lične stvari za konačni odlazak u penziju. Međunarodni voz iz Nemačke je i tog tačnog podneva uz tešku škripu gvožđa ušao na peron broj jedan, a Žućo se po trihiljaditi put u svom ukletom životu naslonio na samu ivicu perona. Kada su baš svi užurbani putnici izašli iz vagona i kada je taj dugi peron ostao potpuno pust, taj stari pas je po prvi put u svom životu shvatio onu najtežu, najsuroviju balkansku istinu. Nije potrčao za tim ubrzavajućim vozom kao nekada, već je samo slomljeno spustio svoju osedelu, umornu glavu na beton, zatvorio tužne oči i potpuno mirno izdahnuo, završavajući svoju desetogodišnju vojničku stražu za mrtvim gospodarem.
Istog tog delića sekunde, prišao sam mu trčeći bez daha preko tog pustog perona i pao na svoja staračka kolena pored tog nepomičnog, iscrpljenog tela koje je konačno pronašlo svoj nebeski mir. Podigao sam njegovu tešku glavu u svoje krilo, mazeći ga po onim slepim očima iz kojih su se još uvek lagano cedile najčistije suze vernosti isplakane za jednim čovekom koji je davno istrunuo u nemačkom blatu. Sahranio sam ga sa najvećim mogućim ljudskim poštovanjem istog tog tužnog popodneva tik iza stare stanične zgrade, duboko ispod jednog velikog, širokog oraha. Na to drvo zakucao sam jedan obični drveni krst na kojem sam džepnim nožem urezao samo dve velike reči koje savršeno opisuju celokupan njegov mučenički život: Čekanje i Ljubav. Neka vam svima ta stravična, srceparajuća slika starog Žuće koji sa nadom gleda u hladna metalna vrata bude doživotna opomena da najčistija odanost na ovom našem surovom Balkanu često kuca jedino u grudima napuštenog uličnog psa.