Zvuk oštrog grebanja hirurškog skalpela po sasušenom, stogodišnjem platnu bio je jedini šum u mojoj sterilnoj radionici, sve dok ispod debelog sloja prljave uljane boje nije izronilo moje sopstveno lice, naslikano do najsitnijeg, jezivog detalja – uključujući i specifičan ožiljak na ključnoj kosti koji sam dobila tek nakon teške saobraćajne nesreće pre dve godine.
Miris jakog rastvarača, terpentina i stare prašine naglo mi je ispario iz svesti.
Ruka u kojoj sam držala alat počela je nekontrolisano da drhti. Oštrica skalpela je skliznula i napravila sitan rez na mom kažiprstu, ali nisam osetila nikakav fizički bol.
Oči su mi bile širom otvorene, fiksirane za to strano, a opet zastrašujuće poznato platno ispred mene.
Ova slika, navodno retki portret nepoznate plemkinje iz devetnaestog veka, bila je najskuplji, najpažljivije birani poklon za našu prvu godišnjicu braka. Moj suprug, David, ugledni beogradski arhitekta, doneo ju je sinoć sa nekakve tajne aukcije, tvrdeći da želi da moja karijera restauratora umetnina ponovo zablista.
Moj život pre njega bio je apsolutna, zastrašujuća praznina.
Pre tačno dvadeset četiri meseca, probudila sam se u sterilnoj, beloj bolničkoj sobi. Nisam znala kako se zovem. Nisam prepoznavala sopstveni odraz u staklu. Teška trauma glave u smrskanom automobilu na ibarskoj magistrali trajno je izbrisala celokupnu moju prošlost.
David je tada sedeo pored mog kreveta. Držao je moju bledu ruku, ridao i ljubio moje prste. Pokazivao mi je naše zajedničke fotografije sa putovanja, dokazivao mi da smo vereni i da je on moj jedini dom.
Verovala sam mu svaki udah. Postao je moj apsolutni svetionik u mraku amnezije.
Ali platno preda mnom sada je vrištalo jednu stravičnu, nemoguću istinu.
Ova slika nije bila stara dvesta godina. Ulje je bilo veštački isušeno hemijskim komorama, a mikroskopske pukotine na licu bile su iscrtane tankom iglom. Neko je naslikao mene, nedavno, sa ožiljkom koji je David uvek nežno ljubio pre spavanja.
Adrenalin je udario u moje slepoočnice poput teškog malja.
Instinkt, onaj duboki, zakopani, divlji deo mog ugašenog mozga, naterao me je da zgrabim teška klešta sa stola. Uhvatila sam debeli, masivni drveni ram slike i iz sve snage počela da ga lomim.
Drvo je prasnulo uz oštar, suv zvuk.
U samom uglu rama, duboko urezana u mahagoni, stajala je mala, crna šupljina. Unutra se nalazila minijaturna digitalna memorijska kartica, zalepljena crnom izolir-trakom.
Vazduh u radionici je postao nepodnošljivo težak. Grudi su mi se zgrčile u potrazi za kiseonikom.
Uključila sam svoj laptop koji je stajao na radnom stolu. Gurnula sam karticu u čitač, dok su mi se ruke tresle tolikom silinom da sam jedva pogađala tastere na tastaturi.
Na ekranu se otvorio samo jedan jedini video fajl.
Pritisnula sam reprodukciju.
Kada je slika krenula, moje srce je doslovno prestalo da kuca.
Na snimku sam bila ja. Ali to nisam bila ja kakvu me je David stvorio. Nisam nosila ove pastelne, mirne haljine. Žena na ekranu imala je oštar, surov pogled, kratku crnu kosu i držala je policijsku značku u ruci.
„Ako neko gleda ovaj snimak, znači da su me našli,“ govorio je moj sopstveni glas sa ekrana, smiren, oštar i pun prkosa. „Nadimak mu je David. On je glavni čistač za međunarodni narko-kartel. Već nedeljama me prati. Znam da će pokušati da iscenira nesreću kako bi zaustavio svedočenje na sudu.“
Zidovi moje sterilne radionice počeli su stravično da se sužavaju, lomeći se preko mog svesnog uma.
David nije bio moj voljeni arhitekta. On nije bio moj spasilac.
On je bio plaćeni ubica koji je namerno izazvao moj sudar. A kada je shvatio da sam preživela, ali da sam izgubila apsolutno svako sećanje na to ko sam zapravo, odlučio je da je mnogo sigurnije i genijalnije da me drži živu, pod lažnim identitetom, zaključanu u braku sa njim, nego da rizikuje novu istragu mog ubistva.
Stvorio mi je lažna sećanja. Slušao je moje disanje noću, znajući da spava sa policijskim inspektorom kog je lično izbrisao sa lica zemlje. Ovu sliku mu je napravio neko iz podzemlja, kao bolestan, sadistički trofej njegove apsolutne pobede, a on je bio toliko arogantan da mi je pokloni, misleći da nikada neću zagrebati ispod njene površine.
U tom trenutku, sa donjeg sprata kuće, začuo se oštar, jasan zvuk otvaranja ulaznih vrata.
David se vratio sa posla ranije.
Zlokobni, ritmični zvuci njegovih kožnih cipela odjekivali su mermernim hodnikom u prizemlju. Svaki njegov korak bio je udarac groma u moj potpuno paralisan nervni sistem. Strah, onaj crni, nepatvoreni užas žrtve koja shvata da se nalazi u kavezu sa predatorom, na milisekundu me je zaledio. Ali odmah zatim, iz najdubljeg, mračnog ponora mog izbrisanog uma, izronilo je nešto drugo. Nešto oštro, hladno i neverovatno opasno. Izronio je instinkt inspektora koji se ne predaje.
Munjevito sam iščupala memorijsku karticu iz laptopa.
Nisam imala gde da je sakrijem, a da bude apsolutno bezbedno. Nagon za preživljavanjem naterao me je da je gurnem u usta. Progurala sam malu plastiku duboko pod jezik, osećajući oštar ukus metala i straha.
Laptop sam grubo zaklopila, a polomljene delove drvenog rama gurnula sam ispod stola, prekrivši platno onom prljavom zaštitnom mušemom punom mrlja od terpentina. Zgrabila sam staru krpu i počela da brišem ruke, trudeći se da usporim disanje koje je zvučalo kao šištanje probušenog balona.
Njegovi koraci su stigli do vrata moje radionice.
„Ljubavi? Kako napreduje moj omiljeni umetnik?“ upitao je.
Njegov glas. Taj duboki, topli, baršunasti ton koji me je svake noći uspavljivao i šaputao mi da sam sigurna. Sada mi je taj isti glas strugao po mozgu kao najprljaviji, zarđali žilet.
Okrenula sam se.
David je stajao na pragu, savršeno obučen u teget odelo, sa onim svojim blagim, brižnim osmehom koji je bio njegov najbolji lažni potpis. U ruci je držao dve šoljice tople kafe. Miris pržene arabike ispunio je zagušljivi prostor.
Naterala sam usne da se razvuku. Morala sam da isporučim glumu svog života, jer bi me i najmanji znak panike u mojim očima koštao glave u roku od nekoliko sekundi.
„Sporo,“ odgovorila sam, a glas mi je bio iznenađujuće miran, iako su mi se prsti na leđima grčili. „Ovo platno je previše osiromašeno, Davide. Boje se ljušte. Mislim da ću morati da skinem čitav gornji sloj da bih videla šta se zaista krije ispod.“
Gledala sam pravo u njegove zenice kada sam izgovorila te reči.
Njegov osmeh nije ni zatitrao. Nije bilo nikakve reakcije. Bio je savršeni, neprobojni sociopata.
„Samo polako, mila. Imamo celo vreme ovog sveta,“ rekao je, ostavljajući šoljicu na ivicu mog stola. Prišao mi je. Njegova velika, topla ruka spustila se na moj vrat, tačno preko onog ožiljka iz saobraćajne nesreće. Njegov palac je blago prelazio preko izbrazdane kože.
Nekada sam taj dodir smatrala ultimativnim dokazom ljubavi. Sada sam morala da iskoristim apsolutno svaki atom svoje nadljudske volje da mu ne zabijem onaj krvavi skalpel direktno u grudni koš.
„Popij kafu, pa siđi dole. Naručio sam večeru,“ rekao je i lagano izašao iz prostorije.
Čim su se njegova leđa izgubila niz hodnik, ispljunula sam karticu na dlan. Gađenje me je teralo na povraćanje, ali moj mozak je radio brzinom svetlosti.
Morala sam da pošaljem ovaj snimak. Ali kome? Nisam znala nijednog svog bivšeg kolegu. Nisam znala kome mogu da verujem. Ipak, na onom snimku, u donjem levom uglu ekrana, videla sam sitan bedž na mojoj staroj uniformi sa jasnim brojem službene značke, i zapamtila sam izgovor jedne jedine reči dok sam opisivala kartel. Ime. “Operacija Feniks”.
Obrisala sam karticu o kecelju, vratila je u laptop i brzo prekopirala fajl. Zatim sam otvorila anonimni mejl servis. Preko javne policijske baze koju sam pronašla na internetu, ukucala sam opštu adresu Odeljenja za unutrašnju kontrolu i Sektora za organizovani kriminal.
U naslovu sam napisala samo dve reči: „Feniks je živ.“
Zakačila sam video i stisnula dugme za slanje. Zelena traka je polako počela da se puni. Moja internet konekcija u radionici bila je stravično spora. Svaki procenat očitavanja delovao je kao sati golog, ledenog horora.
Dok sam čekala, pogledala sam ponovo u ono odrano platno ispod mušeme. Pogledala sam u to svoje oštro, policijsko lice koje mi je nasilno oteto. Nisam nameravala da bežim kroz prozor. Nisam htela da ispadnem uplašeni plen u mraku koga će on lako uloviti.
Htela sam da ga gledam u oči kada njegova savršena laž bude raznesena u paramparčad.
Kada je na ekranu ispisalo “Poruka uspešno poslata”, zatvorila sam uređaj. Oprala sam ruke od terpentina, popravila kosu pred ogledalom i sišla u trpezariju.
David je sedeo za masivnim hrastovim stolom, sipajući tamno, crveno vino u kristalne čaše. Bio je to onaj njegov omiljeni ritual. Ritual pobednika.
Sela sam prekoputa njega. U prostoriji je svirao tihi, klasični džez.
„Znaš,“ počeo je opušteno, podižući čašu prema meni. „Danas sam razmišljao o tome koliko smo srećni. Preživela si nemoguće. Izgradili smo predivan, miran život iz apsolutnog pepela. Šta bi više iko mogao da poželi?“
Uzela sam svoju čašu. Gledala sam u tu tečnost boje krvi.
„Istinu, Davide,“ izgovorila sam tiho. Moja promena tona bila je toliko oštra i neočekivana da je njegova ruka sa čašom zastala na pola puta.
„Molim?“ upitao je, lagano mršteći obrve.
„Istinu,“ ponovila sam, naslonivši se na naslon stolice. Moj glas sada više nije bio onaj mekani, uplašeni glas žene sa amnezijom. Iz mene je progovorio inspektor. „Znaš li šta je najzanimljivije kod te tvoje stogodišnje slike? Način na koji mikroskopske pore na platnu savršeno upijaju novu, lažnu boju. Baš kao što si mislio da će moj prazan mozak zauvek upiti tvoju lažnu verziju mog života.“
Davidov izraz lica se u jednoj jedinoj sekundi potpuno izobličio. Ona ljudska, topla maska arhitekte jednostavno se otopila, otkrivajući ispod sebe ledeno, zmijsko lice nemilosrdnog ubice. Njegove zenice su se suzile. Spustio je čašu na sto, toliko jako da je vino zapljusnulo belu tkaninu.
„Gde je platno?“ upitao je mrtvim, mehaničkim tonom.
„Platno je nebitno,“ nasmejala sam se surovo, ne skidajući pogled sa njegovih očiju. „Ono što je bitno je mala digitalna arhiva koju si zaboravio da uništiš. I činjenica da je pre tačno sedam minuta ceo taj fajl, zajedno sa mojom tačnom GPS lokacijom, poslat direktno na zaštićeni server Odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala.“
Njegovo samopouzdanje je puklo uz nečujan, ali stravičan tresak.
Tog istog trenutka, pre nego što je uopšte uspeo da skoči sa stolice, spolja su se začule oštre, zaglušujuće sirene. Nisu to bila dvoja patrolna kola. Bio je to zvuk desetina interventnih vozila koja su opkolila našu kuću, lomeći tešku gvozdenu kapiju. Crvena i plava svetla rotacija divljački su zabljesnula kroz velike panoramske prozore trpezarije, obasjavajući njegovo paralisano, prestravljeno lice.
David je pokušao da posegne za unutrašnjim džepom svog sakoa, ali je bio previše spor.
Teška hrastova vrata su razvaljena. Specijalci su upali u kuću, vičući naredbe, obarajući ga direktno na onaj isti mermerni pod koji je on kupio krvavim novcem. Grubo su mu slomili ruke na leđa, stavljajući mu čelične lisice. Vrištao je moje lažno ime, koprcao se, gubeći svaki razum, ali ja sam samo sedela, savršeno mirna, pijući onaj gutljaj vina.
Danas, ja više ne restauriram slike. Vratila sam svoju staru značku. Moje pamćenje se nikada nije u potpunosti vratilo, ali to više nije ni važno. Naučila sam na najteži mogući način da nekim demonima nije dovoljno samo oduzeti prošlost da bi vas pobedili, jer prava, urođena snaga jedne žene ne leži u njenim sećanjima; ona leži u njenoj instinktivnoj, divljoj i nezaustavljivoj volji da preživi svaki mrak.