Ja sam otac porodice koja je preko noći izgubila apsolutno sve što su generacije pre nas mukotrpno gradile. Zbog stravične ekonomske krize, neplaćenih kredita i dugova koji su nas gušili kao omča oko vrata, morali smo teška srca da prodamo naše staro, prelepo seosko imanje na obroncima planine. Spakovali smo svoje uništene živote u nekoliko kartonskih kutija i preselili se u jedan mali, memljiv i iznajmljeni stan na petom spratu u surovom, betonskom sivilu dalekog grada. Ipak, od gubitka krova nad glavom, stotinu puta teže nam je pao onaj stravičan, srceparajući rastanak koji je moju decu naterao da danima ne progovore ni jednu jedinu reč.
Našeg vernog čuvara, ogromnog i ponosnog šarplaninca Bleka, nismo mogli da povedemo sa sobom u tih tridesetak kvadrata gradskog betona. Novi vlasnik imanja, čovek strogog lica, obećao nam je da će ga paziti, da će Blek imati svoje dvorište, planinu i slobodu na koju je navikao. Kada smo tog poslednjeg jutra upalili naš stari automobil, Blek je stajao vezan pored kapije, gledajući nas onim svojim krupnim, pametnim očima u kojima se skupljala neopisiva, pseća tuga. Taj njegov pogled u retrovizoru, taj tihi, duboki jecaj koji je ispustio dok smo odmicali niz prašnjavi put, proganjao me je svake noći, režući moju roditeljsku i ljudsku savest na najsitnije komade.
Prvi meseci u gradu bili su prava, surova agonija za sve nas. Deca su noćima plakala u svojim malim krevetima, pitajući me da li Blek ima šta da jede, da li mu je hladno i da li misli na njih kada padne mrak. Ja sam, gutajući knedlu u grlu, pokušavao da ih utešim lažnim osmesima, ubeđujući i njih i sebe da je jednom takvom planinskom psu mnogo bolje tamo, na širokim livadama, nego zatvorenom u ovom zagušljivom gradskom kavezu. Lagao sam ih da nas je sigurno već zaboravio, da sada čuva neke druge ovce i da je srećan, iako sam duboko u duši znao da šarplaninac nikada, ni po koju cenu, ne menja svog jedinog gospodara.
A onda je na naš novi, betonski grad udarila ona prava, nemilosrdna balkanska zima, donoseći stravične mećave, led i temperature koje su danima ostajale u dubokom minusu. Vetar je jezivo zavijao oko naše zgrade, udarajući u stara prozorska okna, dok smo mi sedeli zbijeni oko male, električne grejalice u dnevnoj sobi, pokušavajući da se ugrejemo. U takvim noćima, misli bi mi uvek, nepogrešivo, bežale ka onoj našoj prodatoj planini, ka onom lancu pored kapije, i molio sam Boga da je novi vlasnik imao makar toliko milosti da našeg Bleka uvede u toplu štalu.
Bila je to najgora i najhladnija januarska noć te godine, negde oko tri sata ujutru, kada je celu zgradu okovao debeli, neprobojni san. Iznenada, kroz fijuk vetra i tišinu našeg usnulog stana, začuo sam jedan neobičan, izuzetno slab i isprekidan zvuk koji je dolazio iz mračnog hodnika. Nije to bilo ljudsko kucanje, niti korak komšije; bilo je to jedno tiho, očajničko grebanje po drvetu, praćeno onim jedva čujnim, teškim i iscrpljenim uzdahom koji se probijao ispod samog štoka naših ulaznih vrata.
Ustao sam iz kreveta, potpuno zbunjen i blago uplašen, paleći svetlo u uskom hodniku, pitajući se ko bi pobogu mogao da grebe na naša vrata na petom spratu usred ovakve stravične mećave. Prišao sam polako, prislonio uvo na hladno drvo, a kada sam čuo onaj poznati, duboki, ali sada stravično slabašni cvilež, srce je počelo da mi udara takvom silinom da sam mislio da će mi iskočiti iz grudi. Ruke su mi se tresle dok sam okretao ključ u bravi, ne smem ni da pomislim šta me čeka, a onda sam širom otvorio vrata i ugledao prizor koji me je u jednoj sekundi bacio na kolena, lomeći me u najteži, muški plač.
Na onom hladnom, prljavom betonu zgradskog hodnika, ležao je naš Blek. Ali to više nije bio onaj ponosni, ogromni planinski div raskošne dlake kojeg smo ostavili na selu. Predamnom je ležao bukvalno živi kostur, senka od psa, čije je krzno bilo pretvoreno u okamenjene, slepljene gromade blata, leda i sasušene krvi. Njegove oči bile su duboko upale, jedva otvorene, a iz njegovih usta izlazio je samo onaj plitki, bledi oblačić daha koji je svedočio da u tom izmučenom telu još uvek tinja ona poslednja, herojska iskra života.
Kada sam pogledao njegove šape, urlik bola mi se oteo iz grla; jastučići su mu bili potpuno odrani, živo meso je probijalo kroz led, ostavljajući stravične, crvene krvave tragove na svakom stepeniku koji je prešao od ulaza do našeg petog sprata. Taj pas, to veličanstveno stvorenje, uspeo je da se oslobodi lanca i da u sred najgore zime prepešači više od trista kilometara surovih, zavejanih planinskih prevoja, magistrala i nepoznatih sela. Bez hrane, bez orijentira, bežeći od vukova i šintera, vođen isključivo onim nevidljivim, nepogrešivim kompasom ljubavi, tražio je svoju porodicu i decu koju je smatrao svojim jedinim stadom.
Zgrabio sam tu njegovu veliku, prljavu i krvavu glavu, privijajući je na svoje grudi, dok su moja supruga i deca, probuđeni mojim plačem, istrčali u hodnik i bacili se na pod pored nas. Blek nije imao snage ni da podigne glavu, ni da mahne repom; samo je duboko, iz same utrobe uzdahnuo, osetivši naš miris i naše suze na svojoj njušci, i potpuno mirno zatvorio oči, konačno siguran da je stigao kući. Plakali smo svi uglas, ljubeći te njegove krvave šape i to smrznuto, prljavo krzno, zaklinjući se pred Bogom da ćemo radije gladovati i spavati na ulici nego što ćemo ga ikada više u životu napustiti i ostaviti strancima.
Ja sam otac koji je tog jutra naučio da se dom ne gradi od cigle i betona, već od one čiste, bezuslovne ljubavi koja je sposobna da prepešači stotine kilometara kroz led samo da bi zaspala pored vaših nogu. Blek se nedeljama oporavljao, veterinar je rekao da je to što je preživeo medicinsko čudo, a on danas zauzima pola naše male dnevne sobe, spavajući na svom ogromnom tepihu kao pravi kralj. Naučio nas je sve da na Balkanu, gde se ljudi često lako odriču jedni drugih, postoji jedno biće koje vas nikada, ni u najvećem mraku i najgoroj mećavi, neće zaboraviti. Neka vam Blekove rane budu doživotna lekcija: kada pas nekome pokloni svoje srce, on ga ne traži nazad, već ide za njim na sam kraj sveta.