Moj muž se nasmejao, uzeo moj mobilni telefon sa drvenog stola i mrtav hladan ga bacio sa terase pravo u duboko, ledeno jezero, govoreći mi da nam na medenom mesecu treba „digitalni detoks“. Pokušala sam da se ne ljutim, misleći da je to samo njegov nespretni romantični gest, sve dok se nije odvezao do sela po namirnice. Ušla sam u spavaću sobu, izvukla njegov skriveni iPad iz kofera i ulogovala se na svoj iCloud račun. Krv mi se zaledila kada sam videla da je sa mog broja jutros poslata identična poruka mojoj majci, mom ocu i mom advokatu: „Ne mogu više ovako. Odlazim zauvek. Ne pokušavajte da me tražite.“ A u njegovom internet pretraživaču, poslednja pretraga bila je: „Koliko dugo telu treba da potone na dno jezera u kom nema struja.“
Bili smo na planini Tari, u jednoj od onih luksuznih, ali potpuno izolovanih brvnara koje se iznajmljuju bogatim parovima koji žele apsolutni mir.
Oko nas nije bilo ničega osim guste borove šume, oštrog planinskog vazduha i tamnozelene površine jezera Zaovine, koje je tog novembarskog jutra bilo prekriveno gustom, neprozirnom maglom.
Najbliži komšija bio je udaljen deset kilometara. Najbliža policijska stanica dvadeset.
Luka i ja smo se venčali pre tačno četiri dana.
Bilo je to jedno od onih savršenih beogradskih venčanja o kojima pišu magazini. Moj otac, vlasnik lanca privatnih poliklinika, nije štedeo ni dinara. Luka je bio savršen mladoženja. Visok, markantan arhitekta, čovek koji mi je svakog jutra u krevet donosio kafu i ostavljao male ljubavne poruke na ogledalu u kupatilu. Znala sam ga jedva godinu dana, ali moja porodica ga je obožavala. Bio je pažljiv, šarmantan, i što je najvažnije, nikada nije delovao zainteresovano za očev novac.
A sada, stajala sam u tišini te prelepe drvene brvnare, dok mi je srce udaralo u grudima toliko jako da sam mislila da će mi polomiti rebra.
Miris zapaljenih drva iz kamina, koji mi je do pre samo nekoliko minuta budio osećaj topline i doma, odjednom je počeo da me guši. Zvučao je kao pucketanje lomače.
Gledala sam u taj svetleći ekran iPada.
Prsti su mi se tresli toliko da sam jedva uspevala da skrolujem niz ekran.
Moja majka je odgovorila na tu lažnu poruku pre dva sata.
„Nina, šta to pričaš?! Kakvo odlaženje? Gde je Luka? Zovem te, zašto si nedostupna?!“
Moj otac je poslao sedam poruka, svaka paničnija od prethodne.
A ja nisam mogla da im odgovorim. Luka je moj telefon bacio u jezero pod izgovorom da previše gledam u Instagram.
Zatvorila sam oči, boreći se sa talasom mučnine koji mi je zapljusnuo želudac.
Pokušala sam da pronađem neku logiku. Neko objašnjenje. Možda je ovo neslana šala. Možda Luka planira neko iznenađenje, pa želi da isključi moju porodicu iz toga.
Ali onda sam otvorila njegovu Safari aplikaciju. Njegovu istoriju pretrage.
„Dubina jezera Zaovine zimi.“
„Da li policijski ronioci pretražuju jezero ako nema svedoka nesreće.“
„Kako vezati čelične tegove mornarskim čvorom.“
„Trovanje antifrizom – simptomi kod žena.“
Nisam mogla da dišem. Vazduh je postao pretežak, previše gust.
Moj savršeni muž. Moj princ iz bajke sa kojim sam pre dve noći vodila ljubav pred ovim istim kaminom, planirao je da me ubije.
I to ne u afektu. Ne iz besa.
Planirao je to hladnokrvno, proračunato, sa savršenom alibijem.
Ostavio je trag poruka sa mog telefona kako bi izgledalo da sam doživela nervni slom, ostavila ga i pobegla. A on će se vratiti u Beograd kao slomljeni udovac, čija je žena misteriozno nestala negde u planinama, verovatno izvršivši samoubistvo. Svi će mu verovati. On je savršeni Luka.
U tom trenutku, začula sam zvuk motora.
Lukin džip se polako spuštao niz blatnjavi makadamski put ka brvnari.
Vratio se.
Pogledala sam na sat. Prošlo je samo dvadeset minuta. Nije otišao do sela po namirnice, selo je previše daleko. Samo je otišao da nešto pripremi.
Panika me je udarila kao fizički udarac.
Morala sam da pobegnem. Ali gde?
Nisam imala telefon. Nisam imala ključeve od auta – uvek ih je držao u svom džepu. Nisam imala čak ni jaknu, ostala je u prizemlju na ofingeru. Bosa, u helankama i tankom džemperu, na temperaturi koja se približavala nuli, ne bih preživela ni sat vremena u šumi.
Zgrabila sam iPad. Morala sam da izbrišem svaki trag da sam ga dirala. Obrisala sam istoriju, izlogovala se sa iClouda, zaključala ga i vratila ga tačno na ono mesto u koferu ispod njegovih džempera, pazeći da rajsferšlus ostane pod istim uglom kako ga je on ostavio. Sociopate primećuju takve detalje.
Koraci su zaškripali na drvenom tremu.
Teški, spori koraci.
Sletela sam niz stepenice, srce mi je kucalo u grlu, ali sam naterala lice da se opusti. Morala sam da glumim. Morala sam da budem naivna, zaljubljena Nina, ako želim da preživim narednih sat vremena.
Vrata su se otvorila.
Luka je ušao unutra. Zajapuren od hladnoće, sa onim svojim prelepim, filmskim osmehom.
Ali sada, kada sam ga pogledala, to više nije bio on. Njegove oči, koje su mi uvek delovale kao topla čokolada, sada su bile prazne. Mrtve. Kao oči ajkule.
U jednoj ruci je držao papirnu kesu iz lokalne prodavnice.
A u drugoj ruci, onoj koju je krio blago iza leđa, držao je debeli, pocinkovani čelični lanac i težak industrijski katanac.
„Ljubavi,“ rekao je mekano, spuštajući kesu na kuhinjsko ostrvo. „Jesi li se odmorila?“
„Jesam,“ slagala sam, naslanjajući se na štok vrata, trudeći se da mi glas ne drhti. „Šta ti je to u ruci?“
Luka je podigao lanac. Metal je zazvečao stravičnim zvukom.
Nasmešio se još šire, pokazujući savršeno bele zube.
„Našao sam stari čamac dole kod mola. Vreme se malo raščistilo. Rekao sam da ću nas odvezati i baciti sidro na sredinu jezera. Poneo sam lanac da možemo da se vežemo za bovu, da nas struja ne odnese. Spremna za romantičnu vožnju, ljubavi?“
„Romantičnu vožnju?“ izgovorila sam, a usne su mi bile suve kao pesak.
Pokušala sam da se nasmejem, ali zvučalo je više kao grč. „Luka, napolju je ledara. Magla se tek spušta, ne vidi se prst pred okom. Da li stvarno misliš da je dobra ideja da sada idemo na vodu?“
Njegov osmeh nije popustio ni za milimetar.
Zadržao je onaj blagi, tetošeći izraz lica, onaj koji je koristio kada bi me ubeđivao da sam pod stresom i da preterujem.
Prišao mi je. Mirisao je na borovinu i hladnoću.
Slobodnom rukom mi je sklonio pramen kose sa lica. Osetila sam njegove ledene prste na svojoj koži i morala sam da iskoristim svaki atom snage u telu da ne ustuknem. Da ne vrisnem.
„Daj, Nina. Ne budi takva,“ rekao je tiho, gotovo šapućući. „Ovo nam je medeni mesec. Avantura. Poneo sam termos sa vrelom kafom i ono tvoje omiljeno ćebe. Bićemo napolju samo pola sata. Želim da napravim nekoliko fotografija tebe na jezeru, da imamo uspomenu. Zar ne veruješ svom mužu?“
Ta poslednja rečenica bila je test.
Gledao me je pravo u oči, procenjujući svaku moju mikromimiku. Tražio je strah. Tražio je sumnju.
Znala sam da, ako sada kažem „ne“, ako počnem da se opirem, on to neće prihvatiti. Uradiće to ovde. U brvnari. Gde niko nikada neće čuti moj vrisak.
Ako pristanem da izađem napolje, možda imam šansu. Možda uspem da mu otmem ključeve od auta. Možda neko bude na jezeru. Bilo ko. Bilo šta je bolje od ove zatvorene, drvene klanice.
„U redu,“ rekla sam, spuštajući pogled glumeći stidljivost. „Ali samo na pola sata. Smrznuću se.“
„Biće to vožnja koju nikada nećeš zaboraviti,“ rekao je. Njegov glas je bio savršen. Suviše savršen.
Obukla sam svoju debelu zimsku jaknu, navukla kape i rukavice. U džep jakne, dok on nije gledao, gurnula sam teški čelični otvarač za vino iz kuhinjske fioke. Nije bio nož. Nož bi primetio da fali sa magneta. Ali otvarač je bio masivan, od livenog gvožđa, sa dugačkim, oštrim vadičepom.
Izašli smo napolje.
Hladnoća je bila brutalna. Magla se spuštala sa planinskih vrhova kao sivo ćebe, gutajući sve pred sobom.
Hodali smo niz strmu, blatnjavu stazu ka jezeru. Luka je išao iza mene. Osećala sam njegov pogled na svom potiljku. Osećala sam kako u glavi proračunava, kako se priprema. Zvuk lanca koji je nosio u ruci, kako udara o njegovu nogu pri svakom koraku, zvučao je kao otkucavanje sata mog života.
Stigli smo do malog, drvenog mola.
U plićaku, ljuljajući se na sitnim talasima, stajao je stari, drveni čamac sa dvoja vesla.
„Upadaj,“ rekao je Luka, pružajući mi ruku.
Njegova ruka je bila snažna. Previše snažna.
Sela sam na pramcu, dok je on ostao na krmi, uzevši vesla.
Odgurnuo nas je od obale.
Zvuk vesala koja seku vodu bio je jedini zvuk u tom ogromnom, sivom prostranstvu. Što smo se više udaljavali od obale, magla je postajala sve gušća. Brvnara je nestala iz vida. Drveće se pretvorilo u mutne, crne siluete, a zatim potpuno nestalo.
Bili smo apsolutno sami u centru jezera.
Ispod mene, voda je bila crna, ledena i duboka preko osamdeset metara.
Luka je prestao da vesla.
Spustio je vesla u čamac. Zavladao je onaj najgori mogući muk.
„Stigli smo,“ rekao je.
„Ovde baš i nema šta da se slika, Luka,“ rekla sam, pokušavajući da se nasmejem. „Magla je pregusta.“
Luka me je gledao sa drugog kraja čamca.
Više se nije smeškao. Nije bilo ni traga onog brižnog muža.
Njegovo lice je sada bilo ljuštura, prazan ekran sa kojeg je skinuta maska.
Posegao je u džep svoje jakne i izvadio nešto. Nije bio fotoaparat.
Bili su to moji lekovi za alergiju. Moja plastična bočica, koju uvek držim u neseseru.
„Znaš li šta je smešno, Nina?“ rekao je mirno, prebacujući bočicu iz ruke u ruku. „Ljudi misle da te poznaju. Tvoj otac, na primer. Misli da je bog. Misli da može da kupuje i prodaje ljudske živote i da ga nikada neće stići posledice. Misli da, samo zato što poseduje pet bolnica, pravila za njega ne važe.“
Srce mi je preskočilo otkucaj. Ruka mi je u džepu čvrsto stegla onaj čelični otvarač za vino.
„O čemu ti to pričaš, Luka? Kakve veze moj otac ima s ovim?“
„Pre pet godina,“ nastavio je Luka, ignorišući me, glasom koji je postajao sve tamniji, „moj mlađi brat, Stefan, ležao je u klinici tvog oca. Imao je samo devetnaest godina. Trebala mu je hitna transplatacija bubrega. Imali smo donora. Imali smo sve. Ali onda je došao tvoj otac, primio je mito od nekog jebenog političara i preko noći promenio listu čekanja. Organ je otišao nekom guzonji koji je platio sto hiljada evra keša ispod stola. Stefan je umro u mukama tri dana kasnije.“
Zaledila sam se. Moj otac? Primio mito? Znala sam da je surov biznismen, ali ovo…
Luka je ustao. Čamac se opasno zaljuljao.
„Moja majka se ubila od tuge šest meseci kasnije. Tvoj otac mi je uzeo celu porodicu, Nina. Zato sam ja odlučio da uzmem njegovu.“
„Luka, molim te… ja nemam ništa s tim! Nisam ni znala!“ vrisnula sam, suze su konačno probile moju blokadu.
„Nisi ti kriva,“ složio se, polako podižući onaj teški, čelični lanac sa dna čamca. „Ti si samo savršeni instrument. Kada sutra ujutru ne budeš na ovom svetu, tvoj otac će sahraniti jedino što voli. A znaš šta je najbolji deo? Sve što imate, celokupna vaša imovina koju si mi prepisala predbračnim ugovorom kao tvoja ‘zaštita’—prelazi na mene. Jer ću ja biti jedini naslednik tragično preminule supruge.“
Napravio je korak ka meni.
„Zavrnuo sam ti u čaj lekove za spavanje dok si se tuširala. Već bi trebalo da deluju. Kada zaspiš, vezaću ti ovaj lanac oko struka, a na njega onaj betonski blok koji služi kao sidro. Nikada te neće naći. Bićeš samo deo magle.“
Ali ja nisam popila taj čaj.
Ostavila sam ga na komodi jer je bio previše vreo.
Luka je bacio lanac ka meni, pokušavajući da mi ga obavije oko ramena.
Tog trenutka, adrenalin koji se satima skupljao u mojim venama je eksplodirao.
Nisam ga čekala u suzama. Nisam bila bespomoćna, drogirana lutka.
U trenutku kada se nagnuo napred, izvukla sam ruku iz džepa i svom snagom zabila teški, čelični vadičep direktno u njegovu butinu.
Luka je zaurlao. Krik bola je pocepao tišinu jezera.
Refleksno je ustuknuo, izgubivši ravnotežu.
Ja nisam stala. Zgrabila sam teško, drveno veslo i pre nego što je uspeo da se uspravi, udarila sam ga iz sve snage posred lica.
Završio je padajući unazad. Čamac se naglo nagnuo.
Njegova težina, u kombinaciji sa teškim lancima koje je držao u rukama i šokom od udarca, uradili su ostalo.
Luka se prebacio preko ivice čamca.
Pljusak vode je bio ogroman.
Brzo sam zgrabila drugo veslo i bacila se na sredinu čamca, da ga stabilizujem.
Voda oko čamca je počela da ključa.
Luka je izronio na površinu, boreći se za vazduh. Krv mu je tekla niz lice, a teški, industrijski lanac koji mu se u padu obmotao oko ruke i noge vukao ga je na dole kao teg.
„Nina!“ vrisnuo je, njegovo preživljavanje je odjednom prebrisalo svu onu sociopatsku hladnoću. Sada je bio samo uplašeni, jadni čovek koji se davi. „Nina, pruži mi veslo! Tonem! Bože, ne osećam nogu!“
Gledala sam ga sa ivice čamca.
Mogla sam da mu pružim veslo. Mogla sam da ga izvučem, zavežem i dovedem policiju.
Ali setila sam se njegovog lica, mirnog i staloženog, dok mi je govorio kako će moje telo nestati na dnu ovog istog jezera.
Setila sam se poruka mojoj majci.
„Ovo nam je medeni mesec, Luka,“ rekla sam, gledajući ga pravo u te prestravljene, širom otvorene oči. „Rekao si da će to biti vožnja koju nikada neću zaboraviti.“
Sela sam na drvenu klupu, okrenula mu leđa, uzela vesla i počela da veslam prema obali.
Nisam se okrenula kada se njegov krik pretvorio u grgoljanje.
Nisam se okrenula kada je kucanje po površini vode utihnulo.
Veslala sam dok mi ruke nisu prokrvarile od žuljeva, prateći jedva vidljive obrise brvnare kroz maglu.
Kada sam konačno stigla do mola, noge su mi otkazale. Puzala sam do džipa, slomila staklo onim istim otvaračem za vino, našla rezervne ključeve u kaseti i odvezla se pravo u najbližu policijsku stanicu.
Rekla sam im da nas je napao manijak dok smo veslali. Da je Luka pokušao da me odbrani, da su obojica upali u vodu i potonuli.
Pola sata kasnije, ronioci su bili na jezeru.
Pronašli su Luku na dubini od trideset metara, zapetljanog u sopstveni čelični lanac.
Ali nisu pronašli samo njega.
Na samom dnu jezera, skriveni godinama ispod mulja i mraka, ronioci su otkrili kosti. Kosti žene po imenu Sara, devojke iz susednog sela koja je nestala pre tri godine, baš u vreme kada je Luka navodno renovirao svoju vikendicu na Tari. Njen nestanak nikada nije rasvetljen.
Tada sam shvatila jezivu istinu.
Nije on mene hteo da ubije samo iz osvete prema mom ocu. Osveta je bila samo lep izgovor.
Luka nije bio samo ogorčeni brat. Luka je bio predator. Monstrum kome je ovo jezero bilo privatno groblje. Ja sam samo imala tu „sreću“ da se moji roditelji uklope u njegov mračni, patološki profil savršene žrtve.
Moj otac je proveo naredne dve godine po sudovima braneći se od optužbi za korupciju, nakon što je policija ispitala Lukin motiv. Na kraju su ga osudili. Izgubio je i klinike i reputaciju.
A ja?
Ja danas putujem svetom. Sama. Ne nosim telefone sa sobom. Ne dopuštam nikome da ide iza mojih leđa.
I svaki put kada vidim tamnu, tihu površinu bilo koje vode… samo se nasmešim, podignem kragnu kaputa i zahvalim se onom malom, metalnom otvaraču za vino koji još uvek nosim na svom privesku za ključeve.