Desetogodišnji Stefan je stigao kod dede Vula na planinu Goliju kao po kazni. Njegovi roditelji su morali na put u inostranstvo i ostavili su ga u selu gde je asfalt bio misaona imenica, a tišina se mogla seći nožem. Stefan je izašao iz očevog džipa u markiranim patikama koje nikada nisu dotakle blato, držeći najnoviji model telefona kao da mu je to aparat za disanje. Čim su roditelji otišli, nastala je drama. Stefan je buljio u ekran, pa u nebo, pa u dedu.
“Gde je ovde Wi-Fi?” pitao je panično. Deda Vule, starina od sedamdeset leta, sa šajkačom na glavi i osmehom koji su brazdale bore, samo se nasmejao. “Nema ovde vaj-faja, sine. Ovde imaš vazduh, vodu i ptičju pesmu.” Stefan je pocrveneo od besa. “Ti si zatucan, deda! Kako misliš nema interneta? Šta da radim ceo dan? Umreću od dosade!” vrištao je dečak, bacajući ranac u prašinu.
Vule je pokušao da ga smiri. Poneo mu je tek pomuženo mleko i vruću pogaču, ali Stefan je to gurnuo. “Neću to seljačko mleko, hoću kolu! Hoću da igram igrice!” Deda je uzdahnuo. Oko njegovih nogu motao se Žuća, stari mešanac, čupav i veran, sa jednim uvom spuštenim, a drugim podignutim. Žuća je prišao dečaku, mašući repom, želeći da se upozna.
Stefan je ustuknuo kao da je video čudovište. “Skloni tu džukelu od mene! Smrdi! Ima buve! Iš!” viknuo je i zamahnuo nogom ka psu. Žuća je cvileći podvio rep i sakrio se iza dedinih čizama. Vule je tada prvi put promenio izraz lica. “Žuća možda smrdi na stoku, sine, ali ima srce čistije od mnogih ljudi. Ne diraj ga.”
Celo popodne Stefan je proveo hodajući po dvorištu sa podignutom rukom, tražeći taj jedan, bedni crtice signala. “Ima jedna crta! Tamo, prema šumi!” viknuo je u jednom trenutku. Ne obazirući se na dedino upozorenje da se ne udaljava jer se spušta magla, Stefan je krenuo ka ivici guste četinarske šume, hipnotisan ekranom.
Korak po korak, jureći signal, Stefan je ušao duboko u šumu. “Još malo, sad ću da uhvatim 4G,” mrmljao je sebi u bradu, ne gledajući gde gazi. Preskakao je korenje, provlačio se kroz paprat, potpuno nesvestan okoline. Signal se pojavljivao i nestajao, vukući ga sve dublje u divljinu kao mamac.
Odjednom, telefon je zavibrirao. Baterija je pala na 1%. Stefan je stao, pokušavajući da pošalje poruku drugu, ali ekran se zacrneo. Ugašen. Tek tada je Stefan podigao glavu. Oko njega više nije bilo dvorišta, ni dedine kuće. Samo visoka, mračna stabla koja su zaklanjala nebo. Tišina više nije bila prijatna, bila je jeziva.
Pokušao je da se vrati, ali svako drvo je izgledalo isto. Okrenuo se na jednu stranu, pa na drugu. Počeo je da trči, ali se sapleo o koren i pao u vlažnu mahovinu, ogulivši kolena. Mrak je padao neverovatnom brzinom, kako to samo u planini biva. Temperatura je naglo pala. Iz daljine se čuo huk sove, a zatim i zavijanje koje je ličilo na vukove. Stefan, dečak koji je u igricama ubijao zmajeve, sada je sedeo u blatu, sam, bespomoćan i počeo je da plače, dozivajući dedu koga je do malopre vređao.
Hladnoća je prodirala kroz Stefanovu tanku duksericu. Šuma je noću postala živo biće – grane su pucketale kao kosti, vetar je šaputao pretnje. Stefan je stiskao svoj ugašeni telefon, shvatajući s gorčinom da mu ta sprava od hiljadu evra sada vredi manje od običnog kamena. Nije mogao da pozove pomoć, nije mogao da upali lampu, nije mogao da pobegne u virtuelni svet. Bio je sam sa stvarnošću, i stvarnost je bila zastrašujuća.
Zgrčio se uz stablo starog hrasta, tresući se od straha i zime. U mraku je čuo šuštanje. Neko ili nešto se približavalo. Koraci su bili tihi, ali brzi. Stefan je zatvorio oči, očekujući vuka ili medveda o kojima je čitao na internetu. Srce mu je lupalo u grlu. Šuštanje je stalo tik ispred njega. Osetio je topli dah na licu. Vrisnuo je i pokrio glavu rukama.
Ali, umesto ujeda, osetio je vlažan, hrapav jezik na svom obrazu. Otvorio je jedno oko. Ispred njega, jedva vidljiv na mesečini koja se probijala kroz krošnje, stajao je Žuća. Onaj isti “šugavi” pas koga je šutirao. Žuća nije režao. Žuća je cvileo tiho, mašući repom, ližući dečakove suze. Pas je osetio da je dete u nevolji i pratio je njegov trag kilometrima kroz šumu, ne mareći za uvrede.
Stefan je bacio telefon u lišće i obgrlio psa oko vrata. Zario je lice u njegovo čupavo krzno koje je mirisalo na zemlju i seno. Taj miris mu više nije bio gadan. Bio je to miris života, miris spasa. “Žućo… izvini, Žućo…” jecao je dečak. Pas je legao preko njegovih nogu, grejući ga svojim telom kao živa furuna. Tako su ostali zagrljeni, dečak iz grada i pas sa sela, čekajući pomoć.
Nakon nekog vremena, Žuća je naglo podigao glavu, naćulio uši i počeo glasno da laje. Njegov lavež je odjekivao planinom. Iz daljine se čuo odgovor – promukli glas dede Vula: “Stefanee! Žućooo!” Stefan je skočio, vičući iz sve snage. Ubrzo se kroz drveće probio snop svetlosti baterijske lampe. Deda Vule je trčao, probijajući se kroz šipražje, bled kao krpa.
Kada je ugledao unuka živog i zdravog, starac je bacio lampu i pao na kolena, grleći i dečaka i psa. “Hvala ti, Bože! Hvala ti, Sveti Nikola!” plakao je Vule. “Mislio sam da sam te izgubio, sine.” Stefan je plakao na dedinom ramenu, ali ovoga puta ne zato što nema interneta, već od olakšanja.
Povratak kući bio je tih. Stefan je držao dedu za ruku, a drugom rukom je milovao Žuću koji je ponosno koračao pored njih. Kada su ušli u toplu kuću, Stefan nije potrčao da stavi telefon na punjač. Ostavio ga je na stolu, mrtvog i crnog. Seo je na pod pored peći, uzeo činiju sa mlekom i spustio je pred Žuću.
“Deda,” rekao je tiho, dok je pas laktao mleko. “Bio si u pravu. Žuća ima bolji signal od mog telefona.” Od tog dana, Stefan se promenio. Kada bi dolazio na selo, telefon je ostajao u fioci. Umesto da juri virtuelne lajkove, jurio je livadama sa svojim najboljim prijateljem, učeći jezik prirode koji se ne prenosi Wi-Fi mrežom, već otkucajima srca.