Stara radionica deda Lazara mirisala je na piljevinu, laneno ulje i prošlost. Bila je to mala šupa u dnu dvorišta, pretrpana alatom, teglama sa ekserima i stvarima koje su drugi ljudi odavno otpisali. Lazar je sedeo za svojim masivnim drvenim stolom, pod svetlom stare žute sijalice. Imao je osamdeset dve godine, debele naočare na nosu i mirnoću monaha. U rukama je držao polomljene delove jedne stare, porcelanske figure – balerine koju je baka Milica mnogo volela, a koja je pala sa police pre neki dan.
Vrata radionice su se naglo otvorila. Ušao je Nikola, Lazarov unuk. Imao je trideset godina, moderan kaput i lice na kojem se videla oluja. Nije ni pokucao. Ušao je i počeo da šeta gore-dole po malom prostoru, šutirajući opiljke drveta na podu. “Deda, moram da pričam s tobom. Pukao sam. Gotovo je,” rekao je Nikola brzo, ne gledajući starca u oči.
Lazar nije podigao pogled sa porcelana. Pažljivo je nanosio sloj lepka na ivicu krhotine. “Sedi, sinko. Smiri se. Šta je puklo? Neki posao? Kola?” “Ma kakva kola!” frknuo je Nikola, sedajući na klimavu stolicu. “Ana i ja. Brak nam je pukao. Razvodim se, deda. Ne mogu više.”
Lazarova ruka se za trenutak zaustavila u vazduhu, a onda je nastavila da nanosi lepak. Polako je spustio četkicu. “Razvodiš se? A šta se to desilo, dete? Je l’ te prevarila? Je l’ pije? Je l’ te tuče?” upitao je deda, polušaljivo, ali ozbiljno. Nikola je zavrteo glavom. “Nije, deda, nije to. Nego… jednostavno ne ide. Nema više one varnice. Ne razumemo se. Svađamo se oko gluposti. Ona hoće jedno, ja hoću drugo. Dosadno nam je. Potrošilo se, razumeš? Nije to više ono kao na početku. Bolje da prekinemo dok smo mladi, da nađemo nekog s kim ćemo biti srećni.”
Deda Lazar je uzdahnuo. Skinuo je naočare i obrisao ih o svoj karirani prsluk. Gledao je unuka, tu generaciju koja je navikla da sve dobije na klik. “Varnica, kažeš? Potrošilo se?” ponovio je Lazar tiho. “Da! To je normalno danas, deda. Ljudi se menjaju. Ne vredi forsirati nešto što je slomljeno,” pravdao se Nikola, vadeći cigaretu nervozno.
Lazar je pokazao rukom na polomljenu balerinu na stolu. Bila je u pet delova. Glava na jednu stranu, ruka na drugu, postolje na treću. “Vidiš li ovo, Nikola?” upitao je starac. “Vidim. Babina balerina. Razbila se,” odgovorio je Nikola nezainteresovano. “E, vidiš,” nastavio je Lazar. “Da si ti na mom mestu, šta bi uradio s ovim?”
Nikola je pogledao gomilu krhotina. “Pa, bacio bih, deda. Realno. To je staro, jeftino, a i razbijeno je u paramparčad. Ne isplati se leptiti. Kupi baki novu, lepšu. Imaš kod Kineza za dvesta dinara kakvu hoćeš, sija se, peva. Šta ćeš se mučiti s tim kršem?”
Lazar se nasmešio, ali taj osmeh je bio tužan. Uzeo je dva dela figure i pažljivo ih spojio. Savršeno su se uklopili, iako se linija loma i dalje videla. “E, moj sinko,” rekao je Lazar dubokim glasom. “Tu i jeste problem sa vama danas. To je tvoja filozofija za sve. Za balerinu. Za telefon. Za kola. Pa i za ženu.”
Lazar je polako spojio i poslednji deo balerine. Držao ju je čvrsto prstima, čekajući da lepak uhvati. “U moje vreme, Nikola, mi nismo imali izbora. Nismo imali ‘Kineze’ i tržne centre. Kad ti se probuši čarapa, ti je ušiješ. Kad ti se pokvari alat, ti ga iskuješ ponovo. A kad ti u braku zaškripi… ti ne tražiš drugu ženu, nego tražiš uzrok škripe i podmažeš.”
Pogledao je unuka preko naočara. “Kažeš ‘nema varnice’. Sinko, varnica je za vatromet. Ona bljesne i nestane. Ali od varnice se ne greje kuća. Kuća se greje od žara. A žar moraš da čuvaš, da ga džaraš, da dodaješ drva kad zafali. Ti bi hteo da ti brak bude večiti vatromet. E, to nema. To postoji samo u onim tvojim filmovima.”
Podigao je zalepšenu figuru. Videlo se gde je bila polomljena. Linije loma su bile tu, kao ožiljci. “Vidi je. Nije savršena kao nova. Ima ožiljke. Ali znaš šta? Sad je jača na ovim spojevima nego što je bila pre. I baki će biti draža ovakva, jer zna da sam uložio trud da je spasim. To je ljubav, Nikola. Nije ljubav kad je sve glatko i sjajno. Ljubav je kad se polomi, a ti ne digneš ruke, nego zasučeš rukave i lepiš. I lepiš dok ne drži.”
Nikola je ćutao. Dim cigarete je pravio krugove u vazduhu. Gledao je u dedine ruke, te stare, naborane ruke koje su sačuvale sve što su dotakle – kuću, imanje, porodicu, baku. Setio se Ane. Setio se kako su se smejali pre pet godina na moru. Setio se da je ona bila uz njega kad je dobio otkaz. Setio se da joj nije kupio cvet već godinu dana, jer je “podrazumevao” da je tu.
“Ti misliš da je meni i baki uvek bilo lako?” nasmejao se Lazar suvo. “Bilo je dana kad nismo govorili. Bilo je dana kad sam hteo da odem u svet. Ali onda sednem, popijem rakiju, ohladim glavu i setim se zašto sam je birao. I popravimo. Da smo bacali svaki put kad se posvađamo, ti se danas ne bi imao kome roditi.”
Nikola je ugasio cigaretu. Ustao je sa stolice. Nije rekao ništa, ali oluja na njegovom licu se smirila. Prišao je stolu, uzeo tubu lepka i spustio je dedi u ruku. Zatim ga je zagrlio, jako, muški. Mirisao je na piljevinu i mir. “Hvala ti, deda,” šapnuo je. “Idem kući. Imam posla.” “Kakvog posla u ovo doba?” upitao je Lazar, znajući odgovor. “Imam nešto da popravim. Pre nego što se skroz razbije.”
Pola sata kasnije, Nikola je ušao u svoj stan. U rukama nije imao papire za razvod. Imao je buket običnih, poljskih cvetova koje je kupio od neke bake na ulici i dve čokolade. Ana je sedela u kuhinji, uplakana i ljuta. Kad ga je videla, htela je da vikne, ali Nikola joj je prišao, spustio cveće na sto i zagrlio je onako kako nije odavno – čvrsto, kao da je lepi. “Izvini,” rekao je u njenu kosu. “Bio sam budala. Nećemo mi nigde. Nema te pukotine koju mi ne možemo da zalepimo.”