Pekara “Zlatno zrno” na Baščaršiji bila je ponos vlasnice Lejle. Uvek je mirisala na svež somun i pite, a izlog je bio besprekorno čist. Lejla je bila žena u četrdesetim godinama, uvek doterana, oštrog jezika i još oštrijeg pogleda kada je u pitanju posao. Borila se kao lavica da održi pekaru nakon muževljeve smrti i nije dozvoljavala da joj bilo šta pokvari “ugled”.
Taj “bilo šta” bio je dedo Hamza.
Hamza je bio stari prosjak koji je svakog jutra, tačno u sedam, dolazio i sedao na mali betonski stepenik pored ulaza u pekaru. Nije bio napadan, nije vukao ljude za rukav. Samo je sedeo u svom prljavom, poderanom kaputu, drhteći od hladnoće, sa starom konzervom ispred sebe. Njegova brada je bila seda i zapuštena, a oči mutne i tužne.
Lejli je on bio trn u oku.
“Sklanjaj se odatle, starino!”, vikala bi Lejla čim bi stigla. “Teraš mi fin svet! Niko neće da kupi kiflu kad vidi tebe takvog musavog na vratima!”
Hamza bi je samo pogledao, polako ustao uz pomoć štapa, i pomerio se metar dalje, tek toliko da nije na samom ulazu. Ali bi se sutra opet vratio.
Ta zima je bila jedna od najgorih koje Sarajevo pamti. Minus petnaest je stezalo kamen, a vetar je nosio sitan, oštar sneg.
Jednog jutra, Lejla je bila posebno nervozna jer je očekivala veliku narudžbinu za neki koktel. Kada je videla Hamzu kako se sklupčao pored njenih vrata, pokušavajući da se ugreje na pari koja je izlazila iz ventilacije, pukao joj je film.
Uzela je kofu sa hladnom vodom kojom je prala pod. Izašla je napolje i, bez reči, zapljusnula starca.
Voda je na toj hladnoći momentalno počela da se ledi na Hamzinom kaputu. On je samo jeknuo, tiho, kao ranjena životinja, i pokušao da strese led sa sebe. Nije je opsovao. Nije je ni pogledao s mržnjom. Samo je drhtao još jače.
“Eto ti sad!”, rekla je Lejla zadovoljno, brišući ruke o kecelju. “Možda se sad konačno okupaš i odeš negde drugde da smrdiš!”
Te noći, temperatura se spustila na minus dvadeset.
Sutradan ujutru, Lejla je došla ranije da otvori radnju. Prilazeći pekari, videla je neku gomilu starih krpa zatrpanu snegom, tačno na njenom pragu. Mislila je da je neko bacio smeće.
Kada je prišla bliže i nogom gurnula gomilu, shvatila je. Nije bilo smeće. Bio je to Hamza. Smrznut, ukočen, sklupčan u fetus položaj, sa onim istim mokrim kaputom koji se pretvorio u ledeni oklop. Oči su mu bile otvorene, staklene, zagledane u nebo.
Lejla je vrisnula.
Ubrzo je stigla policija i hitna pomoć, koja je samo mogla da konstatuje smrt smrzavanjem. Policajac Emir, visok momak ozbiljnog lica, završio je uviđaj dok je Lejla stajala sa strane, bleda kao krpa, grizući usne.
Emir joj je prišao. U ruci je držao nešto umotano u plastičnu kesu, izvađeno iz unutrašnjeg džepa Hamzinog zaleđenog kaputa.
“Gospođo Lejla,” rekao je Emir hladnim, službenim tonom. “Našli smo ovo kod njega. Bilo je tik uz srce, jedino mesto koje nije bilo mokro.” Pružio joj je staru, izgužvanu kovertu.
Lejla je drhtavim prstima otvorila kovertu. Nije bila zalelpljena, bila je samo presavijena, masna od bureka i vlažna od snega.
Kada ju je otvorila, iz nje nije ispao novac. Ispala je jedna mala, plastificirana ikona i pismo napisano grafitnom olovkom na poleđini starog računa za struju.
Lejla je počela da čita, dok joj je para iz usta izlazila u ritmu isprekidanog disanja. Emir je osvetlio papir baterijskom lampom.
“Kćeri moja Lejla. Znam da me ne poznaješ, ali ja tebe znam. Znao sam i tvog oca, rahmetli Asima. Pre trideset godina, kad sam došao u Sarajevo bez dinara, tvoj otac mi je dao pola svog hleba. Rekao je: ‘Kad ima Asim, ima i Hamza’. Nikad mu to nisam vratio.”
Lejli su se oči napunile suzama. Slova su počela da igraju.
“Sedeo sam pred tvojom pekarom ne da bih prosio, već da bih te čuvao. Video sam da si sama, da se boriš. Čuo sam te pre neki dan kako plačeš na telefon zbog duga za brašno. Skupljao sam, kćeri. Svaku marku koju su mi ljudi bacali, ja sam čuvao. U postavi mog kaputa, onog kojeg si pokvasila, ušiveno je sve što imam. Uzmi. Plati dug. To je Asimovo, nije moje. I halal ti vera za onu vodu, znam da je nisi bacila iz zla, nego iz muke. Nek ti je sretno. Tvoj djed Hamza.”
Lejla je ispustila pismo u sneg.
Pala je na kolena pored Hamzinog smrznutog tela. Nije je bilo briga za policiju, za prolaznike koji su zastajkivali, za njen “ugled”.
Zgrabila je onaj ledeni, mokri kaput i počela da ga cepa noktima. U postavi, baš kao što je pisalo, bile su ušivene novčanice. Gomila sitnih, izgužvanih novčanica koje je ovaj čovek skupljao godinama, gladujući na minusu, samo da bi vratio dug njenom ocu. Da bi spasio nju.
A ona ga je polila vodom. Ubila ga je zbog “mušterija”.
“Hamza! Hamza, probudi se!”, vrištala je Lejla, tresući beživotno telo. “Oprosti mi! Molim te, oprosti mi! Nisam znala… Oče, šta sam uradila…”
Njen krik je odjekivao praznom Baščaršijom, odbijajući se o spuštene roletne okolnih radnji. Emir je morao da je podigne sa asfalta jer je počela da ljubi Hamzine smrznute, plave ruke.
Pekara “Zlatno zrno” nije radila narednih sedam dana. Na izlogu je stajala samo umrlica: “Hamza, naš dobrotvor i čuvar.”
Lejla je platila dženazu kakvu Sarajevo nije videlo. Hamza je sahranjen odmah pored njenog oca. I dan danas, godinama kasnije, pekara radi, ali jedno se promenilo. Svakog jutra, pre nego što otvori vrata za mušterije, Lejla iznese vruć somun i šolju čaja, i ostavi ih na onaj betonski stepenik. Za dušu onog kojeg je oterala u smrt, a koji joj je svojom smrću kupio život.