Dan mog venčanja trebao je da bude najsrećniji dan u mom životu, ali ja sam osećao samo grč u stomaku. Oženio sam Jelenu, devojku iz veoma imućne beogradske porodice. Njeni roditelji su platili sve – restoran, dekoraciju, muziku, čak su i meni kupili odelo od hiljadu evra. Sve je moralo da bude “na nivou”. Jedini uslov koji sam ja imao bio je da moj kum bude Lazar, moj najbolji drug iz detinjstva.
Lazar i ja smo odrasli u istom selu, delili smo jednu kiflu na dva dela. Ali dok sam ja otišao u grad i “uspeo”, on je ostao na selu da brine o bolesnom ocu i malom imanju. Nije imao mnogo, ali imao je dušu veću od planine. Jelena se bunila. Govorila je da Lazar “ne ide uz zvanice”, da će odudarati od njenih prijatelja advokata i doktora. Ja sam lupio šakom o sto i rekao: “Ili Lazar, ili nema svadbe.”
Došao je taj dan. Sala je blistala. Svi su bili u skupim toaletama, mirisali na skupe parfeme. A onda je ušao Lazar. Nosio je svoje jedino odelo, sivo, malo izbledelo na laktovima, koje je kupio pre deset godina za maturu. Cipele su mu bile čiste, ali iznošene. Videlo se da se potrudio, ošišao se, obrijao, ali siromaštvo se ne može sakriti peglom.
Video sam kako se Jelenina majka zgledala sa rođacima i pokrila usta rukom da sakrije podsmeh. Čuo sam šaputanja: “Bože, ko je ovaj? Je li ovo konobar ili kum?” Jelena me je uštinula za ruku i prosiktala: “Rekla sam ti. Ovo je sramota. Svi gledaju u njegove cipele.” Osetio sam vrućinu u obrazima. Umesto da branim svog brata, svog kuma, ja sam spustio glavu. Bilo me je stid. Stid me je bilo njegovog odela, a još više me je bilo stid sebe što se stidim njega.
Gurnuli su ga u zadnji red za slikanje. Nisu mu dali ni da drži zdravicu jer “nije elokventan”. Lazar je samo ćutao, smeškao se onim svojim dobrim očima i govorio mi: “Opusti se, kume, važno je da si ti srećan.” Nije hteo da mi kvari dan, iako je video kako ga gledaju kao gubavca.
Došao je red na darivanje. Koverte su pljuštale. Jelenini rođaci su se takmičili ko će dati više – ključevi od auta, vaučeri za putovanja, koverte debele kao cigle. Svi su aplaudirali. A onda je došao Lazar. Prišao je stolu, drhtavim rukama izvadio jednu tanku, običnu belu kovertu i spustio je u kutiju. Jelenina majka je glasno prokomentarisala: “Pa dobro, dao je koliko je mogao, valjda za kafu.” Cela sala se nasmejala. Lazar je pocrveneo, pogledao me u oči, klimnuo glavom i tiho se vratio na svoje mesto.
Mislio sam da ću umreti od blama. Bio sam ljut na njega. “Mogao si bar da pozajmiš pare, da me ne brukaš,” mislio sam u sebi. Kakva sam ja budala bio. Kada se svadba završila, brojali smo poklone u sobi. Jelena je bacala koverte na gomilu, sva srećna. “Vidi ovo, Marko! Kum Vlada dao 500 evra! Tetka Mira 1000!” A onda sam uzeo Lazarovu kovertu. Bila je lagana. “Baci to,” rekla je Jelena. “Verovatno je neka čestitka ili 20 evra.” Otvorio sam je. Unutra nije bilo para. Bio je jedan papir. Zvanični dokument sa pečatom. Kada sam pročitao šta piše, ispustio sam kovertu, a noge su mi se odsekle.
Ruke su mi se tresle dok sam držao taj papir. Nije to bila čestitka. Bila je to bankovna uplatnica. Na njoj je stajalo moje ime, ime banke i pečat “PLAĆENO U CELOSTI”. Iznos: 15.000 evra. Jelena mi je otela papir iz ruke. “Šta je ovo? Kakvih petnaest hiljada? Marko, o čemu se radi?”
Morao sam da sednem. Vazduh mi je nestao. Pre godinu dana, napravio sam glupost. Upao sam u kockarske dugove. Velike. Krio sam to od Jelene, od njenih roditelja, od svih. Zelenaši su me pritiskali, pretili su da će doći na svadbu i napraviti haos ako ne vratim novac. Bio sam očajan. Jedina osoba kojoj sam se poverio bio je Lazar. On me je tada slušao, ćutao i rekao: “Ne brini, kume, rešićemo.” Mislio sam da me samo teši.
Uz uplatnicu je bio zakačen mali, karirani papirić, istrgnut iz teftera. Prepoznao sam Lazarov kosi rukopis: “Kume, ne možeš da počneš novi život sa starim teretom. Prodao sam dedinu šumu i Šarulju (kravu). Meni ne treba, ja imam dovoljno dok imam tebe za brata. Nek vam je sa srećom. Tvoj kum.”
Zaplako sam. Glasno, jecajući, pred ženom, pred taštom, pred svim tim parama na stolu. Lazar, moj Lazar, prodao je sve što je imao – svoju očevinu, svoj izvor prihoda – da bi spasio mene od sramote. Da bi me “otkupio” od zelenaša. A ja? Ja sam se stideo njegovog sivog odela. Ja sam dozvolio da ga gurnu u zadnji red. Ja sam ćutao dok su mu se smejali.
“Marko, jesi li ti kockao?!” vrisnula je Jelena. “Ovaj tvoj seljak je platio tvoje dugove?! Pa on je lud!” Pogledao sam je. Prvi put sam video da ispod te skupe šminke nema ničega. “Ne, Jelena,” rekao sam tiho, ustajući. “On nije lud. On je gospodin. Veći gospodin od tvog oca i svih tvojih rođaka zajedno. Oni su mi doneli tostere i lampe, a on mi je poklonio život.”
Istrčao sam iz sobe. Istrčao sam iz hotela u onom skupom odelu, tražeći ga. Video sam ga na parkingu. Kretao je ka autobuskoj stanici, peške, po kiši. “Lazare!” viknuo sam. Okrenuo se i nasmejao. “Šta je, kume? Što si pobegao sa prve bračne noći?” Pao sam na kolena pred njim, tu na mokrom asfaltu. Zagrlio sam ga oko nogu, ne mareći za blato. “Oprosti mi, brate! Oprosti mi što sam gnjida! Oprosti mi!”
Lazar me je podigao i zagrlio jako. “Daj, budalo, ustaj. Isprljaćeš odelo. Šta će ti reći žena?” “Baš me briga za odelo,” rekao sam, brišući suze. “Ti si moj brat. I od danas, gde sedim ja, sedećeš i ti. U prvom redu.”
Svadba se nastavila, ali bez mene. Ja sam te noći sedeo sa Lazarom u njegovoj trošnoj kući, pili smo rakiju i jeli sir. Jelena mi je oprostila dug, ali nikad nije razumela tu vezu. A ja? Ja sam naučio lekciju. Odela se kupuju novcem, ali prijatelji se stiču srcem. I nikada, ali nikada više nisam procenio čoveka po cipelama.