Bilo je to u ono vreme kad se čast merila rečju, a bogatstvo zemljom. U selu podno Grmeča živeo je čiča Stojan, siromah kakvog nije bilo u tri sreza. Imao je kućerak od blata, parče posne zemlje i jednog konja – Zeka. Zeko je bio star preko dvadeset godina, dlaka mu je posivela, a jedno oko mu je pobelelo od mrene. Rebra su mu se videla kroz kožu, ali Stojan ga je pazio bolje nego sebe.
Selo se često sprdalo sa Stojanom. Govorili su da je lud što hrani tu “mrcinu” kad i sam nema šta da jede. “Stojane, vodi to u jarugu, skrati mu muke, a i sebi uštedi zob,” dovikivali su mu komšije dok bi prolazio sokakom, vodeći Zeka za ular jer konj više nije mogao da vuče kola. Stojan bi samo ćutao, gladio Zeka po vratu i šaputao mu: “Ne slušaj ih, moj dobri. Dok imam ja koru hleba, imaćeš i ti pola.”
Došao je i taj jesenji vašar, najveći u godini. Stojan je morao da siđe u varoš da kupi soli i petroleja. Poneo je Zeka sa sobom, ne da ga proda, nego nije imao srca da ga ostavi samog vezanog u štali. Kad su stigli na pazar, gužva je bila velika. Mirisala je jagnjetina, cika dece, zvuk harmonike. Stojan je stajao po strani sa svojim Zekom, stideći se svog iscepanog gunja i svog mršavog konja.
Tada se kroz gužvu probio Mitar, najbogatiji trgovac stokom u tom kraju. Mitar je bio krupan, crven u licu, sa teškim zlatnim lancem oko vrata. Imao je glas kao grmljavinu i narav tešku kao crna zemlja. Kad je ugledao Stojana i Zeka, grohotom se nasmejao da se cela pijaca okrenula.
“E, ljudi, gledajte čuda!” zagrmeo je Mitar, pokazujući prstom na Zeka. “Stojan doveo ovu krepavinu na vašar! Pa šta je ovo, Stojane? Jel’ to konj ili vreća kostiju? Kome misliš to da uvališ, bogati?”
Narod se okupio. Počeli su da se kikoću. Stojan je pocrveneo, spustio glavu. Hteo je da propadne u zemlju. “Nije na prodaju, Mitre,” rekao je tiho. “On je meni drug.” “Drug?” nasmejao se Mitar još jače. “Drug se ne jaše, budalo. Slušaj ‘vamo. Pošto si sirotinja, učiniću ti uslugu. Treba mi koža za opanke, a mesa će biti za pse. Evo ti jedan dukat! Zlatan! Daj mi to kljuse da ga odmah ovde zakoljem, da ne sramotiš vašar.”
Jedan dukat! To je bilo bogatstvo. Stojan nikad nije video zlato u svojoj ruci. Sa tim dukatom mogao je da kupi brašna za celu zimu, da kupi novu suknenu jaknu, da živi kao čovek. Mitar je izvadio dukat i bacio ga u prašinu pred Stojanove opanke. Zlato je zasjalo u blatu.
Masa je navijala. “Uzmi, Stojane! Ne budi lud! To je samo konj!” vikali su ljudi. Pritisak je bio neizdrživ. Stomak mu je krčao, a sramota mu je gorela na obrazima. Drhtavim rukama, Stojan se sagnuo i podigao dukat. Obrisao ga je o rukav. Pogledao je u Mitra, pa u Zeka. “Neka ti bude, Mitre,” rekao je slomljeno. “Vodi ga.”
Mitar je zgrabio konopac grubim, mesnatim šakama i cimnuo ga snažno. “Ajde, mrcino, polazi! Nećeš ti meni još dugo trošiti vazduh,” viknuo je bahato, vukući staru životinju. Zeko je posrnuo. Njegove stare noge su proklizale u blatu. Ali nije se odupirao. Nije rzao. Samo je okrenuo onu svoju sedu glavu prema Stojanu, tražeći ga onim jednim zdravim okom, zbunjen zašto ga gazda ne vodi kući, nego ga prepušta tuđinu koji miriše na rakiju i krv.
Taj pogled… taj tupi, verni pogled životinje koja ti veruje više nego sebi, pogodio je Stojana pravo u srce kao kuršum. Zeko je tiho zarzao, zvukom koji je ličio na plač, i umesto da krene za Mitrom, napravio je korak nazad ka Stojanu. Spustio je svoju tešku, toplu glavu na Stojanovo rame, onako kako je to radio hiljadu puta u šumi kad bi pravili pauzu od izvlačenja drva. Osetio je Stojan taj vreli dah na svom vratu, osetio je hrapavi jezik kako mu liže ruku u kojoj je stiskao onaj prokleti zlatnik.
U tom trenutku, vreme je stalo na vašaru. Stojan je osetio kako mu onaj dukat prži dlan kao žeravica. Gledao je u to zlato koje mu rešava sve probleme, a onda je pogledao u svog Zeka, svog jedinog prijatelja koji ga nikad nije izdao, nikad slagao, nikad napustio. Shvatio je da upravo prodaje člana porodice za komad metala. Shvatio je da će biti sit, ali da će do kraja života biti prazan.
Stojan je zadrhtao, a onda je urliknuo kao ranjena zver. “Ne dam!” viknuo je, toliko glasno da je Mitar ispustio konopac od iznenađenja. Stojan je zgrabio Zeka oko vrata, grleći ga onim svojim starim, žuljevitim rukama, kvaseći mu grivu suzama. “Ne dam ga, pa makar crko od gladi! Ne dam ga, ni za carevo blago!”
Mitar se povratio od šoka i besno krenuo ka njemu. “Šta izvodiš, budalo matora? Uzeo si pare! Daj konja ili vraćaj dukat!” Stojan se uspravio. Obrisao je suze rukavom, a u očima mu je sevnula neka davna, zaboravljena iskra ponosa. Podigao je ruku i zavitlao onaj zlatni dukat. Bacio ga je pravo Mitru pod noge, u ono isto blato gde je maločas ležao njegov obraz.
“Evo ti tvoje zlato, Mitre,” rekao je Stojan glasom koji više nije podrhtavao. “Kupi njime dušu, ako ima gde da se kupi, jer je očigledno nemaš. Moj Zeko je mene hranio dvadeset godina. Vukao je kad ja nisam mogao. Grejao me kad nije bilo vatre. Slušao me kad me niko nije hteo čuti. Prijatelji se, moj Mitre, ne prodaju na kilo. Ni za dukat, ni za dva.”
Uzeo je konopac u svoje ruke, nežno, kao da vodi dete. “Ajde, Zeko. Ajde, stari moj. Idemo mi našoj kući. Imaćemo pola hleba ja, pola ti, kao i uvek.” Mitar je ostao da stoji u blatu, crven od besa, dok je narod okolo utihnuo. Nisu se više smejali. Neki su čak skinuli kape. Gledali su kako jedan siromah i jedan slepi konj odlaze sa vašara, polako, nogu pred nogu. Nisu imali ništa u džepovima, ali su imali bogatstvo koje niko na tom vašaru nije mogao da plati – imali su jedan drugog i imali su čist obraz.