U selu nadomak Kruševca, svi su znali za Dejanovog psa, Badija. Ali niko ga nije zvao po imenu. Zvali su ga “ona zver”, “ubica”, “demon”. Badi je bio mešanac staforda i pitbula, krupne građe, sa jednim uvom koje je nedostajalo i strašnim ožiljkom preko njuške koji mu je otkrivao zube čak i kad ne reži. Dejan ga je našao u šumi, vezanog žicom, polumrtvog, verovatno odbačenog nakon ilegalnih borbi. Dejan, čovek mekog srca, nije mogao da ga ostavi. Odveo ga je kući, izlečio rane i dao mu ime.
Međutim, Dejanova supruga Jelena nikada nije prihvatila Badija. Kada se rodila njihova ćerka Sofija, Jelenin strah je prerastao u paniku. “Dejane, taj pas nas gleda kao plen! Vidiš li mu oči? Jednog dana će mu pasti mrak na oči i zaklaće dete! Ili on ili ja!” Dejan je pokušavao da joj objasni da je Badi zahvalan, da nikada nije zarežao na njih, ali uzalud. Zbog mira u kući, morao je da veže Badija u dnu dvorišta, debelim lancem, daleko od kuće i daleko od male Sofije.
Tog sparnog avgustovskog popodneva, Jelena je iznela Sofiju u dvorište. Beba je imala tek deset meseci i puzala je po šarenom ćebetu na travi, gučući i igrajući se sa plastičnim kockama. Jelena je sedela par metara dalje, ljušteći paprike za ajvar, povremeno bacajući pogled na dete. U dnu dvorišta, ispod starog oraha, Badi je ležao i posmatrao ih. Nije spavao. Njegove žute oči su pratile svaki bebin pokret.
Odjednom, Badi je skočio na noge. Uši (ono jedno celo i ono pola) su mu se načuljile. Počeo je da cvili, onim dubokim, grlenim zvukom koji ledi krv u žilama. Jelena se okrenula i viknula: “Ćuti, džukelo! Probudićeš komšiluk!” Ali Badi nije ućutao. Počeo je da laje. Prvo upozoravajuće, a onda besno, manijakalno. Skakao je i zatezao lanac toliko da se metalna ogrlica urezivala u njegov vrat. Pena mu je išla na usta. Gledao je fiksirano u pravcu bebe.
Jelena je ustala, preplašena. “Dejane! Dejane, izlazi napolje! Poludeo je! Hoće da napadne Sofiju!” vrištala je prema kući. Beba se uplašila laveža i počela da plače. U tom trenutku, Badi se povukao par koraka unazad, zaleteo se svom snagom i – TRAS! Stari, rđavi karabin na lancu je pukao.
“Zver” je bila slobodna. Badi je jurnuo preko dvorišta kao ispaljeno đule. Trčao je pravo prema bebi, otvorenih čeljusti, očiju punih nečega što je Jelena protumačila kao čisto ludilo. “NEEEE!” vrisnula je Jelena i potrčala prema detetu, ali bila je predaleko. Pas je bio brži. Jelena je videla kako ogromna, mišićava senka skače preko bebe, čula je škljocanje zuba i tup udarac tela o zemlju tik uz Sofijinu glavu. Zatvorila je oči, očekujući krik svog deteta.
Jelena je pala na koljena pored bebe, grabići je u naručje i štiteći je svojim tijelom, očekujući ugriz. Dejan je izletio iz kuće sa lopatom u ruci, blijed kao krpa. “Sofija! Jelena!” urlao je. Ali u dvorištu je zavladala tišina. Beba je plakala, ali to je bio plač straha, ne boli. Jelena je polako otvorila oči. Pored nje, na travi, ležao je Badi. Nije režao. Nije napadao. Disao je teško, hroptao, a tijelo mu se grčilo. Iz njegove krvave njuške virio je rep. Dugačak, šaren, ljuskav rep.
Dejan je prišao oprezno, s lopatom podignutom za udarac, ali se zaledio kad je vidio šta leži pored psa. Bila je to glava poskoka. Pregrižena na pola. Badi je ležao nepomično, a na njegovom vratu, tik ispod one strašne ogrlice, vidjele su se dvije male, krvave tačkice. Ujed zmije. Zmija se bila uvukla u visoku travu pored samog ćebeta. Badi ju je vidio. Znao je šta slijedi. Pokidao je lanac ne da bi napao dijete, nego da bi stao između njega i smrti. U letu je uhvatio zmiju, primio smrtonosni ujed namijenjen maloj Sofiji, i slomio joj kičmu prije nego što je uspjela da dotakne bebu.
“O bože…” šapnula je Jelena, pokrivajući usta rukom. “Spasio ju je… Dejane, spasio ju je!” Dejan je bacio lopatu i pao na koljena pored psa. Badi ga je pogledao onim svojim žutim očima koje su se polako gasile. Nije bilo ni traga onoj “zvijeri”. Bio je to samo pogled pun ljubavi i vjernosti. Mahnuo je repom, jednom, dvaput, slabo, udarajući po travi. Kao da pita: “Je li mala dobro?”
“Dobro je, Badi. Dobro je, druže moj,” plakao je Dejan, milujući ga po onoj ožiljčanoj glavi koju su svi mrzili. “Izdrži, idemo kod veterinara! Nećeš mi umrijeti, čuješ li!” Dejan je podigao teškog psa u naručje i potrčao prema autu. Jelena je trčala za njim, držeći bebu, plačući i ponavljajući: “Oprosti mi, Badi, oprosti mi…”
Veterinar u gradu je dao sve od sebe. Protivotrov, infuzije, adrenalin. Badi je bio borac. Preživio je ilegalne borbe, preživio je glad, preživio je ljudsku mržnju. I te noći, preživio je i otrov. Kada su ga sutradan vratili kući, Badi više nije bio vezan na dnu dvorišta. Njegova kućica je premještena na trem, odmah pored ulaznih vrata. Jelena mu je lično stavila novu, meku ogrlicu i donijela mu najbolji komad mesa. Od tog dana, kad god bi Sofija bila u dvorištu, Badi je bio uz nju. Ne kao prijetnja, već kao njen čupavi anđeo čuvar sa ožiljkom, kojeg više niko u selu nije smio nazvati “zvijeri”.