Za Jelenu, prvi u mesecu nije bio dan za radovanje plati. Bio je to dan za grč u stomaku. Znala je šta je čeka kad se vrati s posla iz marketa, umorna i s bolnim nogama.
Na vratima stare porodične kuće u predgrađu Beograda, čekala ju je ona. Stojanka. Svekrva. Stojanka nije bila obična žena. Bila je visoka, koščata, sa licem koje se retko smejalo i rukama koje su uvek bile spremne da uzmu. Čim bi Jelena kročila na prag, Stojanka bi pružila dlan.
“Daj,” rekla bi kratko. Nije bilo “dobar dan”, nije bilo “kako si radila”. Samo “daj”.
Jelena bi drhtavim rukama vadila kovertu sa svojom crkavicom od plate i brojala. Pola. Tačno pola. “Evo, majka,” rekla bi tiho, osećajući kako joj se suze skupljaju u grlu.
Stojanka bi zgrabila novac, prebrojala ga dva puta pred njom, pljunula u prste i gurnula pare u nedra. “Malo je,” gunđala bi. “Struja poskupela, voda curi, a vi trošite k’o da ste Rokfeleri. Dok ste pod mojim krovom, ima da se plaća. Nisam ja Crveni krst da hranim tuđu decu džabe.”
Jelena je trpela. Šta je mogla? Ona i njen muž Darko nisu imali gde. Darko je radio u magacinu, plata mu je bila mala i nekako… uvek je nestajala brzo. “Vratio sam dugove, kupio sam delove za kola,” uvek je imao izgovor. Jelena je mislila da je Darko samo nesposoban sa novcem, a da ih Stojanka mrzi i da je neviđena škrtica koja gomila pare u slamarici dok oni jedu pasulj tri dana zaredom.
Pet godina je to trajalo. Pet godina poniženja svakog prvog u mesecu. Jelena nije mogla sebi da kupi nove čizme, Darko je išao u staroj jakni, a Stojanka je samo uzimala, gunđala i zaključavala svoju sobu sa tri brave. Jelena ju je mrzela. Mrzela je tu “zelenašicu” koja joj pije krv na slamčicu.
A onda, jednog utorka, Stojanka se nije probudila. Srce. Otišla je u snu, sa onim istim strogim izrazom lica.
Jelena je osetila čudnu mešavinu tuge i… olakšanja. Konačno će cela plata ostajati njoj. Konačno će moći da dišu. Darko je plakao kao dete, a Jelena ga je tešila, misleći kako je on previše dobar za tu ženu.
Posle sahrane (koju je Jelena morala da plati od cele svoje plate, jer Stojanka navodno “nije imala ni dinara u kući”), došao je red na ostavinsku raspravu. Jelena je mislila da će naslediti tu staru kuću i možda neki tajni štek koji je baba krila.
U advokatskoj kancelariji bilo je hladno. Advokat, stari porodični prijatelj, bio je ozbiljan. Darko je sedeo nervozan, grizao je nokte.
“Stojanka nije ostavila testament,” počeo je advokat. “Kuća ide tebi, Darko, kao jedinom sinu.”
Jelena je odahnula. Bar imaju krov nad glavom. “Ali,” nastavio je advokat, “Stojanka je ostavila nešto drugo. Nešto što je tražila da se preda lično tebi, Jelena.”
Advokat je izvadio debelu, žutu kovertu i jednu staru, crvenu štednu knjižicu.
“Šta je ovo?” pitala je Jelena zbunjeno. “Ovo je, Jelena,” rekao je advokat, gledajući je preko naočara, “ona tvoja ‘kirija’. Sa kamatom.”
Jelena je drhtavim prstima uzela štednu knjižicu. Otvorila je poslednju stranu. Zavrtelo joj se u glavi. Cifra koja je tamo pisala bila je neverovatna. Bilo je tu hiljade i hiljade evra.
“Ovo… ovo su sve moje pare?” pitala je, gledajući u advokata, pa u Darka. “Svaki dinar koji sam joj dala?”
“Svaki dinar,” potvrdio je advokat. “I još malo preko, što je ona dodavala od svoje penzije.”
Jelena je bila u šoku. “Ali zašto? Zašto mi je uzimala hleb iz usta? Zašto nas je mučila, a ovamo čuvala pare? Mogli smo da živimo kao ljudi!”
Advokat je uzdahnuo i pogledao u Darka. Darko je sedeo pognute glave, lica skrivenog u šakama. Nije smeo da pogleda ženu u oči.
“Zato što, Jelena,” rekao je advokat tiho, “Stojanka nije čuvala pare od tebe. Čuvala ih je od njega.”
Jelena se okrenula ka mužu. “Od Darka? O čemu pričaš?”
Advokat je gurnuo pismo preko stola. “Ovo je ostavila uz knjižicu. Pročitaj.”
Jelena je otvorila pismo. Rukopis je bio krup, drhtav, onaj isti kojim je Stojanka pisala spiskove za pijacu.
“Snajo moja,” pisalo je. “Znam da me kuneš. Znam da misliš da sam veštica koja ti otima crkavicu. Neka misliš. Bolje da me mrziš, nego da ostaneš na ulici. Tvoj Darko je dobar čovek, ali ima bolest. Kocka se, snajo. One dugove što ‘vraća’, to nisu dugovi za kola. To su dugovi kamatarima. Da sam tebi ostavila tvoju platu, on bi ti je izvukao na lepe oči, ili bi ti je ukrao dok spavaš, i sve bi otišlo u aparat. Zato sam ti glumila gazdu. Zato sam ti uzimala. Da bih sačuvala krov nad glavom tebi i mojim unucima ako ih bude. Ovo su tvoje pare. Darko za njih ne sme da zna, ali sad kad čitaš ovo, verovatno je kasno, verovatno sedi tu pored tebe. Ne daj mu ni dinara. Kupi stan na svoje ime. Spasi se. A njemu ako Bog da pameti. Oprosti mi što sam bila teška. Morala sam biti jaka za nas obe.”
Jelena je spustila pismo. Tišina u kancelariji bila je teška kao olovo. Pogledala je u Darka. On je plakao, tiho, ramena su mu se tresla. Nije poricao. Nije rekao “nije istina”. Samo je plakao od sramote.
Stojanka, ta “zla” svekrva, ta žena aždaja, godinama je glumila tiranina da bi sakrila sramotu svog sina i sačuvala budućnost svoje snaje. Trpela je da je snaja mrzi, samo da bi je zaštitila od rođenog muža.
Jelena je obrisala suze. U tom trenutku, mržnja je nestala. Ostala je samo ogromna tuga i zahvalnost koju više nikada neće moći da izgovori.
Uzela je knjižicu i čvrsto je stegla. “Hvala ti, majka,” rekla je u sebi.
Onda se okrenula ka Darku. Glas joj je bio miran, ali hladan kao čelik – imala je u sebi malo Stojankine snage. “Darko,” rekla je. “Ove pare idu na moj račun. Danas. A ti… ti ideš na lečenje. Ili to, ili pakuj stvari. Stojanka te je štitila. Ja neću.”
Darko je podigao glavu i klimnuo. Znao je da je majka, čak i iz groba, uspela da uradi ono što niko nije mogao – da ga natera da odraste.