U velikoj kući domaćina Milana, tišina je bila teža od olova. Jelica, nekada žena zmaj koja je komandovala svima, sada je ležala bespomoćna u velikom bračnom krevetu. Njena usta su bila iskrivljena, a u očima se video samo strah. Oko kreveta su stajali sin Milan, snaja Dragana i ćerka Goca.
Goca, doterana, sa dugim noktima i u skupom kaputu, stajala je na vratima držeći maramicu preko nosa. “Slušaj, Milane,” rekla je Goca oštro. “Ovo je strašno. Majka izgleda… užasno. Ali budimo realni. Ja imam posao u banci, imam društveni život, stan u centru. Ja ne mogu da je vodim u Beograd. Ko će da je gleda? Da joj menjam pelene? Nema šanse. Ja nisam za to.”
Milan je pognuo glavu. “Pa šta da radimo, sestro? Ja moram na njivu, od nečega mora da se živi.” Goca je hladno odgovorila: “Pa, prodaj onaj donji voćnjak i stavi je u dom. Ima onaj državni u susednom gradu, čula sam da je jeftin. Tamo će se brinuti o njoj. Ovde samo smeta. I onako ne zna za sebe.”
Jelica je sve to čula. Iako nije mogla da govori, suze su počele da joj se slivaju niz obraze. Njena Goca. Njena mezimica. Hoće da je baci u dom kao staru krpu, da proda dedovinu da bi je se rešila. Pogledala je u Draganu. U onu “sirotinju”. Očekivala je da će Dragana likovati. Očekivala je da će Dragana reći: “Hvala Bogu, vodite vešticu.”
Dragana je stajala u ćošku, u svojoj staroj kecelji, ruku ispucalih od hladne vode. Slušala je zaovu kako priča o majci kao o trošku. Onda je Dragana zakoračila napred. Stala je između Goce i kreveta.
“Niko neće prodavati voćnjak,” rekla je Dragana tiho, ali glas joj je bio čvrst kao stena. Goca ju je pogledala s visine. “A šta se ti mešaš? Ti ćeš da je gledaš? Ti, koju je pljuvala deset godina?” Dragana je prišla krevetu. Uzela je vlažnu krpu i nežno obrisala Jelicine suze. “Jeste, pljuvala me je,” rekla je Dragana, gledajući svekrvu pravo u oči. “Zvala me je sirotinjom. Ali ja nisam sirotinja u duši. Ova žena je majka mog muža i baka moje dece. Dok sam ja živa, ona neće u dom. Ona ostaje ovde.”
Goca se nasmejala podrugljivo. “Pa ti si luda. Hoćeš da joj menjaš pelene? Da je kupaš? Srećno ti bilo, mučenice. Ja odoh za Beograd, ne mogu da gledam ovo.” Goca se okrenula na štiklama i otišla, ne poljubivši majku.
Dragana je ostala. Sledećih šest meseci pretvorilo se u pakao i raj u isto vreme. Dragana je spavala na stolici pored Jelicinog kreveta. Hranila ju je pasiranom hranom kao bebu. Kupala ju je, mazala kremama da ne dobije rane, pričala joj priče dok je Milan bio na njivi. Jelica nije mogla da govori, ali je njen pogled pratio Draganu svuda. U tom pogledu više nije bilo mržnje. Bilo je nečeg drugog.
Jednog jutra, dok je Dragana presvlačila posteljinu, Jelica je iznenada, uz ogroman napor, pomerila zdravu ruku. Uhvatila je Draganu za ruku. Dragana je zastala. “Šta je, majko? Jel vas boli?” Jelica je otvorila usta. Pokušavala je nešto da kaže. Zvuk je bio nerazgovetan, grgljanje… Ali onda, jasnije nego ikad, izgovorila je jednu reč.
Iz Jelice je izašao zvuk koji je parao dušu. Grčila se, borila sa jezikom koji je nije slušao, ali je pogled bio bistar kao planinski potok. “Oprosti…” prokrkljala je Jelica. A onda, posle duge pauze, dodala reč koju Dragana nikada, za deset godina braka, nije čula: “…ćerko.”
Dragana je ispustila krpu. Pala je na grudi ženi koja joj je zagorčavala svaki dan života. “Nemate šta da praštate, majko. Sve je u redu. Mi smo porodica,” plakala je Dragana. Jelica je stisnula Draganinu ruku onoliko jako koliko je mogla. Suze su joj natopile jastuk. U tom stisku bilo je sve – svaka uvreda koju je htela da povuče, svaka topla reč koju je prećutala, sva zahvalnost za oprane rane i neprospavane noći.
Jelica je poživela još mesec dana. Umrla je mirno, u snu, čista, sita i mažena, držeći Draganu za ruku. Na sahranu je stigla Goca. U crnini, sa ogromnim naočarima, plakala je najglasnije. Bacala se na sanduk, kukala kako je izgubila “majku svoju jedinu”. Selo je gledalo i ćutalo. Znali su ko je menjao pelene, a ko je bio u Beogradu.
Posle sahrane, došlo je vreme za ostavinsku raspravu. Goca je sedela u čelu stola, nervozno paleći cigaretu za cigaretom. “Slušaj, Milane,” rekla je bratu. “Meni ne treba zemlja, ti to radiš. Ali kuća… kuća vredi. I mama je uvek govorila da je njena ušteđevina meni namenjena. Ja sam ipak žensko dete, mezimica.”
Tada je advokat, stari porodični prijatelj, otvorio kovertu. “Jelica je,” počeo je advokat, “dve nedelje pred smrt, pozvala mene i dva svedoka. Iako je teško govorila, bila je pri čistoj svesti. Ovo je njena poslednja volja.”
Goca se ispravila. “Čitaj, čitaj.”
Advokat je pročitao: “Svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, uključujući kuću, zemlju i ušteđevinu u banci, ostavljam svojoj jedinoj ćerki. Onoj koja me je kupala kad sam bila prljava, hranila kad sam bila gladna i volela kad sam bila teška.” Goca se nasmešila pobedonosno. “Pa to sam ja! Jedina ćerka!”
Advokat je skinuo naočare i pogledao Gocu preko stola. “Ne, gospođo Goco. Piše dalje: Ostavljam sve svojoj snaji Dragani. Jer me je ona rodila ponovo onda kad me je rođena ćerka sahranila živu. A Goci ostavljam moj zlatni lančić, da ga nosi i da se seti, svaki put kad se pogleda u ogledalo, da se majka ne kupuje suzama na grobu, nego čašom vode na samrti.”
Muk u sobi. Goca je prebledela, pa pocrvenela. Ustala je, prevrnula stolicu i izletela iz kuće bez reči. Dragana je plakala, ne zbog imanja, već zbog reči. Danas, Dragana i Milan žive u toj kući. Sliku baka Jelice drže na zidu, odmah pored ikone. A Goca? Goca se više nikad nije javila. Kažu da nosi onaj zlatni lančić, ali da ga nikad ne skida, kao teret koji mora da nosi dok je živa.