U selu se znalo – kuća Pantića je bogata, ali pusta. Imanje veliko, stoka debela, ali dečijeg plača nema. Najstarija u kući, baka Grozda, bila je žena preke naravi. Njen sin jedinac, Milan, oženio se Vidosavom, tihom i radnom ženom iz susednog sela. Prošla je godina, pa dve, pa pet. Vidosava nije ostajala trudna.
Za Grozdu, to je bio neoprostiv greh. Svakog dana je zagledala snaju, tražila znak, a kad ga nije bilo, sipala je otrov. “Šta će mi, Milane, ova suva grana u kući?” vikala je Grozda namerno glasno, dok je Vidosava prala sudove pognute glave. “Hranimo je, oblačimo, a ona ni jedno unuče da mi podari! Jalova voćka se seče, sine! Vodi to nazad ocu, pa nađi neku zdravu, jedru, da se loza ne ugasi!”
Vidosava je ćutala. Noću je jastuk natapala suzama, a danju je radila za troje, pokušavajući da radom iskupi svoju “krivicu”. Išla je po manastirima, pila čajeve od trava, ali Bog je ćutao. Milan je voleo svoju ženu, ali nije smeo majci na oči. “Strpi se, majko, daće Bog,” govorio je, ali sve tiše.
Godine su prolazile. Grozdine tri ćerke, koje su se udale u grad, dolazile su retko, samo o slavama, da uzmu sir, kajmak i suvo meso. Smejale su se Vidosavi iza leđa, nazivajući je “sluškinjom”. “Vidi je, jadnica, samo rinta, a stomak joj prazan kao tavan,” šaputale su.
A onda, jednog zimskog jutra, Grozdu je udarila kap. Pala je u štali kao pokošena. Ostala je živa, ali nepokretna. Desna strana oduzeta, usta iskrivljena. Od onakve sile od žene, ostala je samo nemoćna starica u krevetu koja ne može ni kašiku da podigne, ni nuždu da obavi sama. Milan je pozvao sestre. “Dođite, majka je loše. Treba neko da je gleda.” Došle su. Ali kad su ušle u sobu i osetile miris bolesti, teškog zadaha i pelena, brzo su se povukle. “Jao, brate, mi ne možemo,” rekle su, držeći maramice na nosu. “Imamo posao, decu, obaveze u gradu… Ne možemo mi da je presvlačimo. To je težak posao. Plati neku ženu.” Otišle su istog popodneva, odnevši pune torbe hrane, a majku su samo poljubile u čelo s vrata.
U sobi je ostala samo Grozda, koja je sve to gledala i slušala, nemoćna da progovori. I ostala je Vidosava. Ona “jalova”. Ona koju je terala iz kuće.
Dani su se pretvorili u mesece, meseci u godine. Tri pune godine Grozda je ležala u krevetu, teška kao olovo, bespomoćna kao beba. I tri pune godine, Vidosava se nije odvajala od nje. Ta ista snaja, koju je Grozda nazivala “suvom granom”, sada je bila njene ruke i noge. Vidosava ju je kupala, presvlačila pet puta dnevno, hranila kašičicom, češljala joj sedu kosu i mazala rane na leđima melemima da se ne otvore od ležanja.
Nikad, ali baš nikad, Vidosava nije rekla ružnu reč. Nije rekla: “Sećaš li se kako si me terala?” Nije rekla: “Gde su ti sad ćerke?” Samo bi tiho ušla, promenila posteljinu koja je mirisala na čisto, i pitala: “Majka, je l’ te boli? Hoćeš li vode?” Grozda bi je gledala onim jednim zdravim okom. U početku je u tom oku bio bes, pa sramota, a na kraju samo beskrajna tuga i zahvalnost. Htela je nešto da kaže, ali jezik je bio mrtav. Samo bi joj suza skliznula niz naborani obraz kad bi Vidosava poljubila njenu bolesnu ruku.
Ćerke su dolazile sve ređe. “Kako si, mama? Jao, žurimo, Vidosava će to srediti,” rekle bi i otišle. Vidosava bi ih ispratila, spakovala im ručak i vratila se svojoj “bebi” od osamdeset kila.
Došla je i ta poslednja noć. Grozda je teško disala. Vidosava je sedela pored nje, držeći je za ruku, dok je Milan spavao umoran od oranja. Grozda je odjednom stisnula snajinu ruku, neočekivano jako. Usta su joj se pomerila. Vidosava se nagnula. “Oprosti…” prokrkljala je starica, prvi put posle tri godine. Glas je bio kao škripa starog drveta, ali reč je bila jasna. “Oprosti… ćero moja.”
Vidosava je zaplakala. “Nema šta da se prašta, majka. Sve je to život.” “Nisi jalova…” šaputala je Grozda poslednjim dahom, gledajući je pravo u dušu. “Rodila si… mene. Ti si mene… rodila ponovo. Ti si… najbolja majka.”
Grozda je izdahnula u snajinom naručju, čista, umivena i voljena. Na sahrani, ćerke su naricale najglasnije, padale po sanduku, da selo vidi. Ali selo je gledalo u Vidosavu. Ona je stajala mirno, u crnini, sa očima crvenim od pravih suza. Kad je sveštenik završio opelo, prišao je Vidosavi i pred svima rekao: “Blago onom ko te ima, sestro. Bog ti nije dao decu u kolevci, ali ti je dao srce veće od planine. Ti si svoju decu odgajila u trpljenju i dobroti. Tvoja plata je na nebu.”
Milan je zagrlio svoju ženu pred svima, prvi put bez straha od majke. I mada njihova kuća nikad nije čula dečiji plač, nikad više nije bila prazna. Bila je puna poštovanja koje je Vidosava zaradila najtežim putem – ljubavlju prema neprijatelju.