Petak je za osmogodišnju Lejlu bio najtužniji dan u sedmici. Dok su se druga deca u školi radovala vikendu, crtaćima i spavanju do kasno, Lejla je osećala onaj poznati grč u stomaku. Petak je značio pakovanje. Značio je selidbu. Značio je da ponovo postaje “vikend gost” u životu svog oca, dok majka “odmara od obaveza”. Njen ceo svet morao je da stane u jedan izbledeli roze ruksak sa slikom jednoroga, koji je vukla sa sobom kao oklop kornjače.
U njenoj sobi kod majke Sabine, vladala je nervoza. Sabina je jurila kroz stan, fenirajući kosu i gledajući na sat. “Lejla, jesi li gotova više? Tvoj otac će doći svakog časa, znaš da mrzi da čeka! Neću da se svađam s njim čim stigne,” dovikivala je iz kupatila. Sabina je imala planove za vikend, izlazak sa prijateljicama, možda i viđanje sa novim dečkom. Lejlin odlazak bio je, na neki način, “smena straže” koja joj je donosila slobodu.
Lejla je sedela na podu svoje sobe i polako slagala stvari. Pidžama sa medama. Četkica za zube (jer je onu kod tate tata bacio “slučajno”). Čiste gaćice. Školska lektira. “Jesam li sve uzela?” pitala se u sebi, grizući usnu. Prošli put je zaboravila punjač za tablet, pa je tata vikao pola sata kako je “neodgovorna kao majka”. Put pre toga je zaboravila lutku kod tate, pa je mama rekla da “namerno ostavlja stvari da bi se tata vraćao”. Šta god da uradi, bila je kriva.
Ispred zgrade se začula sirena. Dva kratka, nestrpljiva zvuka. To je bio Edin. On nikada nije izlazio iz auta da dođe po nju. Smatrao je da je dovoljno što plaća alimentaciju (kad plati) i što je vodi vikendom. “Eto ga! Ajde, trči!” rekla je Sabina, dajući joj brz, hladan poljubac u teme, pazeći da ne pokvari karmin. “Budi dobra. Slušaj tatu. I ne zovi me za gluposti, hoću da se naspavam. Vidimo se u nedelju uveče.”
Lejla je klimnula glavom, prebacila teški ruksak preko svojih malih ramena i izašla u hodnik. Vrata stana su se zatvorila za njom uz zvuk klik koji je zvučao konačno. Krenula je ka liftu, ali su joj noge bile olovne. Razmišljala je o tatinom stanu. Tamo nije imala svoju sobu. Spavala je na garnituri u dnevnoj sobi koja se razvlačila. Ujutru je morala rano da ustane da bi tata mogao da gleda utakmicu. Tamo je bila gost koji smeta. Ovde, kod mame, bila je obaveza koja se šalje dalje.
Stala je ispred velikog ogledala u ulazu zgrade. Pogledala je svoj odraz. Videla je devojčicu koja ima dve kuće, a nema dom. Sirena se ponovo oglasila, ovaj put dugačko i agresivno. Edin je gubio strpljenje. Lejla je stegla kaiševe ruksaka, ali umesto ka izlaznim vratima zgrade, okrenula se ka podrumskim stepenicama koje su vodile ka zadnjem izlazu, onom koji je uvek bio otključan.
Pet minuta kasnije, Sabinin telefon je zazvonio. “Gde je ona, Sabina?! Čekam deset minuta! Jel’ ti mene praviš budalom?” urlao je Edin preko slušalice. “Kako gde je? Poslala sam je dole čim si svirnuo! Nije u autu?” Sabina je osetila prvi talas panike. “Nije! Nema je nigde! Silazi dole odmah!” Sabina je istrčala u papučama. Edin je stajao pored auta, šireći ruke. Lejle nije bilo. Njenog roze ruksaka nije bilo. Bilo je samo pusto parkiralište i mrak koji je polako padao na grad.
Prvih pola sata prošlo je u histeriji. Sabina i Edin su trčali oko zgrade, zavirivali u obližnje parkove, ulazili u granap, pitali prolaznike. “Jeste li videli devojčicu? Mala, plava kosa, roze ruksak?” Ljudi su odmahivali glavom. Mrak je postajao sve gušći, a sa njim i onaj ledeni strah koji svaki roditelj poznaje – strah da se dete više nikada neće vratiti. Edin je zaboravio na svoj ponos, na alimentaciju, na to ko je koga ostavio. Sabina je zaboravila na frizuru i izlazak. Bili su samo dvoje prestravljenih ljudi koji su izgubili ono najvrednije.
“Gde bi mogla da ode, Sabine?!” vikao je Edin, držeći se za glavu, dok su mu suze navirale. “Ko su joj drugarice? Koga da zovemo?” Sabina je stala, zaledivši se. Shvatila je poražavajuću istinu. Nije znala brojeve telefona roditelja njenih drugarica. Nije znala gde se Lejla igra posle škole jer je uvek bila “preumorna od posla”. “Ne znam…” šapnula je, pokrivajući usta šakom da priguši krik. “Edine, mi ne znamo ništa o njoj. Mi samo prebacujemo taj ruksak kao loptu.”
Tada se Edin setio. Kao bljesak. “Stari stan,” rekao je tiho. “Na Grbavici. Sećaš se? Pre neki dan mi je u autu rekla da sanja ljuljašku ispred te zgrade. Rekla je da je tamo drveće lepše.” Nisu čekali ni sekunde. Ušli su u Edinov auto. Prvi put posle tri godine, sedeli su jedno pored drugog bez svađe. Tišina u autu bila je teška, ispunjena molitvama. Edin je vozio kao lud, prolazeći kroz crvena svetla, dok je Sabina grizla nokte do krvi, gledajući kroz prozor u tamu sarajevskih ulica.
Stigli su ispred stare zgrade od fasadne cigle gde su živeli dok su bili porodica. Tamo gde je Lejla napravila prve korake. Tamo gde su se smejali pre nego što su počeli da viču. Istrčali su iz auta i potrčali ka ulazu. Ulazna vrata su bila odškrinuta. Svetlo u hodniku je treperilo, zujalo je kao pokvarena neonska reklama. “Lejla!” viknuo je Edin, a glas mu je odjeknuo praznim stepeništem. Nije bilo odgovora.
Popeli su se na prvi sprat, ispred vrata stana broj 4, gde sada žive neki drugi ljudi. Tamo je nije bilo. Edin je udario šakom u zid od očaja. “Nema je! Sabine, nema je! Šta ako ju je neko…” “Pst!” prekinula ga je Sabina, hvatajući ga za ruku. “Slušaj.” Iz pravca potkrovlja, sa onog malog odmorišta ispred izlaza na krov, čuo se tihi zvuk. Škrip, škrip. Zvuk krede po betonu.
Polako, srca koja su tukla kao bubnjevi, popeli su se gore. I tada su je ugledali. Prizor koji ih je slomio. Lejla je sedela na hladnom betonu, skupljena u malu loptu. Pored nje je bio onaj izbledeli roze ruksak, otvoren. Iz njega su ispale bojice i njena omiljena pidžama. U ruci je držala komad krede. Nije plakala. Bila je potpuno mirna, zagledana u zid ispred sebe.
Na prljavom zidu hodnika, Lejla je nacrtala veliku kuću. Krov je bio crven, prozori žuti. Ispred kuće, nacrtala je tri figure. Jedna velika sa bradom, jedna sa dugom kosom i jedna mala sa kikicama. Sve tri figure su se držale za ruke. Iznad njih je pisalo krupnim, nespretnim slovima: MOJA KUĆA. Edin je kleknuo i ispustio jecaj koji je potresao celi hodnik. “Lejla… dušo… zašto si pobegla?” Lejla se okrenula. Oči su joj bile umorne, previše ozbiljne za jednu osmogodišnjakinju.
“Nisam pobegla, tata,” rekla je tiho, pokazujući na crtež na zidu. “Samo sam došla kući. Tamo kod mame sam gost. Kod tebe sam gost. Samo ovde, na ovom zidu… samo ovde smo svi zajedno. Ovde niko ne viče. Ovde ne moram da pakujem ruksak.” Sabina je pala na kolena pored nje i zagrlila je toliko jako kao da želi da je vrati u utrobu, da je zaštiti od sveta i od njih samih. Plakala je u Lejlinu kosu, moleći za oproštaj.
Te noći, nisu je odveli ni kod mame, ni kod tate. Odveli su je na picu, svi zajedno. Sedeli su za istim stolom, u tišini, ali su bili tu. Roze ruksak je stajao na stolici pored, ali više nije bio teret. Bio je opomena. Shvatili su da dom nisu zidovi, ni stanovi, ni sudkse presude. Dom je osećaj da negde pripadaš. I ako ne mogu da budu muž i žena, moraće da nauče da budu dom za devojčicu koja je na hladnom betonu nacrtala ono što su oni srušili.