“Jovo, kupi te prnje i gubi se! Rekao sam ti, nemaš više šta da tražiš ovde!” Glas gazde lokala parao je uši. Majstor Jova, starac od sedamdeset i kusur godina, sedeo je na maloj drvenoj stolici ispred radnje koju je držao četrdeset godina. Pored njega su bile dve kutije u koje je stao ceo njegov život: par kalupa, čekić, šilo i slika pokojne žene. Jova je ćutao. Nije mogao da vidi gazdu, jer mu je šećer odavno pojeo vid, ali je čuo prezir u njegovom glasu. “Gazda Mile, molim te,” rekao je tiho, drhtavim rukama pipajući po kutiji. “Samo još par dana… dok ne nađem sobu. Nemam gde.” “Baš me briga! Ovaj lokal se renovira, dolazi kladionica. Ti si svoje odsvirao, slepče. Ko će tebi da nosi cipele na popravku kad ne vidiš ni prst pred okom?”
Mile je zaključao vrata, bacio ključeve u džep i otišao, ostavljajući starog majstora na ulici, na vetrometini. Prolaznici su ga zaobilazili. Neki su ga znali, ali su okretali glavu, da ne gledaju tuđu muku. Jova je spustio glavu u šake. Setio se svih onih godina kada je ta radnja bila puna. Setio se malog Nikole. Pre petnaest godina, Nikola je bio siroče iz komšiluka. Dolazio je zimi u patikama koje su zjapile. Jova bi ga uvukao unutra, posadio pored peći i merio mu nogu. “Ne možeš takav u školu, sinko,” govorio bi Jova dok je krojio kožu od ostataka koje je čuvao. Pravio mu je najbolje čizme u kraju. Tople, jake. “Majstore Jovo, ja nemam para,” plakao je mali Nikola. “Platićeš kad porasteš. Kad postaneš veliki čovek,” smejao se Jova.
Nikola je otišao u svet pre deset godina. Jova je ostao, oslepeo, propao. I sada, dok sedi na ulici kao prosjak, mislio je na tog dečaka. “E moj Jovo,” uzdahnuo je. “Napravio si hiljade cipela, a umrećeš bos na asfaltu.” U tom trenutku, zvuk moćnog motora prekinuo je njegove misli. Ogromna, crna limuzina sa zatamnjenim staklima polako se popela na ivičnjak i stala tačno ispred njega. Vrata su se otvorila. Iz automobila je izašao muškarac u skupom italijanskom odelu, sjajnih cipela koje su koštale kao Jovino celo imanje.
Jova je čuo korake. Teške, sigurne korake. Zastali su ispred njega. Mirisao je na skup parfem i duvan. “Majstore,” rekao je dubok, muški glas. “Je l’ primate reklamacije? Ove cipele me nešto žuljaju.”
Majstor Jova je drhtavim rukama opipao te cipele. Koža je bila meka kao puter, šavovi savršeni. Nisu to bile cipele koje se popravljaju u njegovoj staroj radnji. “Gospodine,” rekao je Jova tiho, ne dižući glavu. “Ovo su ‘Italijanke’. Ja nemam alat za ovo. A i nemam više ni radnju. Gazda me je upravo izbacio. Slep sam, ne vidim više ni konac da udenem.” Muškarac je čučnuo ispred njega. Jova je osetio toplinu nečije ruke na svom kolenu. “A sećaš li se, majstore, onih crnih čizmica od restlova kože? Onih što si napravio pre petnaest godina za dečaka koji je došao u školu u bušnim patikama na minus deset?”
Jova se trgnuo. Srce mu je počelo lupati kao ludo. Podigao je glavu prema glasu, iako su mu oči bile bele, bez sjaja. “Nikola?” prošaputao je. “Jesi li to ti, sinko? Mali Nikola sa ćoška?” “Ja sam, majstore,” glas tog moćnog čoveka je pukao. Više nije bio biznismen, bio je onaj mali dečak. “Došao sam da platim dug. Rekao si: ‘Platićeš kad postaneš veliki čovek’. E pa, porastao sam.”
Nikola je uhvatio Jovu za ruke i podigao ga sa tlacne kutije na kojoj je sedeo. Gazda Mile, koji je sve to gledao sa vrata, zinuo je od čuda kad je video kako gospodin u odelu od hiljadu evra grli prljavog, starog obućara. “Nećeš ti više sedeti na ulici, Jovo,” rekao je Nikola odlučno, brišući suzu koja mu je krenula niz obraz. “Kupio sam ovu zgradu jutros. Gazda Mile više nije gazda. Ti si gazda. Ova radnja ostaje tvoja dok si živ, pa makar ne popravio više nijednu cipelu.”
Jova je počeo da plače, tresući se kao prut. “Ali, sinko… ja sam slep. Šta će meni radnja kad mrak ne prolazi?” Nikola se nasmešio i stisnuo mu ruku. “I to ćemo rešiti. Zakazao sam ti pregled u Švajcarskoj, kod najboljeg doktora. Kažu da se tvoja mrena može skinuti. Ti si meni dao korak kad nisam imao šta da obujem, majstore. Ti si me naučio kako se hoda kroz život uzdignute glave. Ja ću tebi vratiti vid, da možeš da gledaš kako tvoj mali šegrt korača.”
Uveo ga je u limuzinu kao kralja. Jova je ostavio svoje kutije na trotoaru. Nisu mu više trebale. Poneo je samo sliku svoje žene i sećanje na onaj dan kad je besplatno napravio čizme, ne znajući da time sebi kroji sudbinu. Dok su odlazili, gazda Mile je ostao da stoji u prašini, postiđen, shvativši lekciju koju Jova nikad nije izgovorio, ali ju je živeo: ruka koja daje, nikad nije prazna.