Stojan Jović je slomljeno gledao u suvu, ispucalu zemlju. Godina je bila katastrofalna. Suša mu je spržila kukuruz, a bolest mu je odnela dve krave. Povrh svega, njegova žena se razbolela, a dugovi za lekove su se gomilali. Više nije imao izbora. Morao je da proda “dedovinu”, jedinu livadu koja mu je ostala, a koja je, na nesreću, graničila sa imanjem Mladena, najmoćnijeg gazde u celom kraju.
Mladen je bio čovek koji je počeo ni sa čim, a sada je držao sve. Bio je poznat kao nemilosrdan. Kada je čuo da Jović prodaje, ponudio je cenu koja je bila uvreda. Bila je to petina vrednosti, sitan novac koji je jedva bio dovoljan da se pokriju dugovi za lekove.
“Uzmi ili ostavi, Stojane,” rekao je Mladen hladno, dok su stajali na toj istoj livadi. Pored njega je stajao njegov sin, Filip, mladić od dvadesetak godina, koji je ćutke gledao u svoje skupe cipele, vidno postiđen. “Znam da ti gori pod nogama.”
Te večeri, Stojan je doneo odluku. Potpisaće. U kući više nije bilo ni hleba. Sutradan, u Mladenovoj raskošnoj kancelariji, Stojan je drhtavom rukom uzeo olovku. “Uništavaš me, Mladene,” prošaputao je. Mladen se samo nasmejao, pružio mu kovertu sa novcem i uzeo potpisan ugovor. “Tržište je tržište, Stojane. Nema ovde emocija.”
Stojan i njegov sin Milan, koji je stajao pored oca, izašli su pognute glave. Filip, Mladenov sin, ispratio ih je pogledom. Osećao je mučninu od očevog trijumfa.
Godine su prolazile. Mladenova imperija je rasla, ali je on postajao sve hladniji i tvrđi. Filip je odrastao u senci tog čoveka, trudeći se da bude drugačiji, ali se nikada nije usudio da mu se suprotstavi. Stojan Jović je umro nekoliko godina kasnije, slomljenog srca. Njegov sin Milan je otišao u grad da radi u fabrici.
A onda je, iznenada, Mladen umro. Srčani udar. Filip, sada već odrastao čovek, ostao je sam da sredi haos papira, firmi i bogatstva koje ga nikada nije činilo srećnim.
Nedeljama je prolazio kroz očeve dokumente, ugovore, deonice. U dnu najdonje fioke stola, ispod lažnog dna koje nikada pre nije primetio, našao je nešto što nije ličilo na ugovor. Bila je to mala, crna, kožna knjiga. Bio je to Mladenov tajni dnevnik. Filip je osetio jezu, ali ga je otvorio. Prvih nekoliko stranica bilo je o poslu. A onda je našao unos od pre petnaest godina. Na vrhu stranice stajalo je ime: “Jović”.
Filip je prešao prstom preko suve, plave tinte. Očev rukopis je bio čvrst i jasan. Počeo je da čita, a sa svakom rečenicom, vazduh u luksuznoj kancelariji postajao je sve teži i hladniji.
„Danas je gotovo,“ pisalo je. „Stojan Jović je potpisao. Konačno. Nije ni svestan šta je uradio. Misli da ga je suša uništila. Misli da mu je stoka bolesna. Idiot. Nije shvatio da sam mu ja zatvorio dotok vode sa gornjeg potoka pre tri meseca. Nije shvatio da je ‘bolest’ koja mu je ubila krave bio otrov koji sam mu bacio u bunar.“
Filip je ispustio dnevnik. Osetio je kako mu se želudac grči. Njegov otac. Nije to bila prilika. Bilo je to proračunato, hladnokrvno uništenje.
Drhtavim rukama je nastavio da čita. „Trebala mi je ta livada. Banka nije htela da mi da kredit za novi pogon bez tog parčeta. A on nije hteo da proda. Morao sam ga slomiti. Morao sam ga naterati da dođe kod mene na kolenima.“
A onda je došao poslednji, najjeziviji deo. „Sada je platio. Njegov otac, stari Jović, pre četrdeset godina me je oterao sa kapije kad sam tražio posao. ‘Gubi se, sirotinjo,’ rekao mi je. ‘Ova zemlja nije za takve kao ti.’ Danas sam uzeo tu zemlju. Uzeo sam im sve. Osveta je konačno potpuna.“
Filip se srušio u očevu stolicu. Njegovo bogatstvo, njegovo ime, njegov ceo život – sve je bilo sagrađeno na zlu. Na otrovu u bunaru, na slomljenom srcu Stojana Jovića. Setio se pogleda Stojanovog sina, Milana, onog dana u kancelariji. Nije to bio samo stid. Bila je to mržnja.
Nije spavao te noći. Sutradan, nije otišao u firmu. Uzeo je crni dnevnik i seo u auto. Trebalo mu je nekoliko sati i veza u policiji da pronađe adresu Milana Jovića.
Milan je živeo na drugom kraju zemlje, u malom, sivom radničkom naselju. Filip je pronašao stan. Vrata su bila stara, boja se ljuštila. Otvorio mu je čovek istih umornih očiju kao Stojan, samo što su sada bile ispunjene nepoverenjem. “Šta hoćeš?” rekao je Milan oštro, prepoznavši sina čoveka koji im je uništio oca.
“Moram da razgovaram sa vama,” rekao je Filip, glasom promuklim od sramote. “Molim vas.”
Ušli su u skučenu kuhinju koja je mirisala na stari hleb. Filip nije seo. Stavio je crni dnevnik na sto i otvorio ga na obeleženoj stranici. “Moj otac je mrtav,” rekao je. “Ali ostavio je ovo. Morate da pročitate.”
Milan je sumnjičavo uzeo dnevnik. Čitao je. Prvo zbunjeno, pa sa rastućim besom. Kada je stigao do dela o otrovu, ruke su mu se toliko zatresle da je ispustio knjigu. Podigao je pogled ka Filipu, a oči su mu gorele. Bio je to pogled čoveka koji je spreman da ubije. “Vi ste… znali?”
“Nisam,” rekao je Filip. “Saznao sam sinoć. Kunem se.”
“I šta sad hoćeš?” viknuo je Milan. “Došao si da mi se smeješ? Da tražiš oproštaj? Nema oproštaja za ovo!”
“Ne tražim oproštaj,” rekao je Filip tiho. Izvadio je fasciklu iz kaputa i stavio je na sto, preko dnevnika. “Doneo sam vam ovo.”
Milan je otvorio. Bio je to ugovor. Ugovor kojim Filip Jović prenosi pedeset posto vlasništva nad celom kompanijom “Mladen Invest”, kao i potpunu vlasničku kontrolu nad fabrikom sagrađenom na “dedovini”, na Milana Jovića.
Milan je gledao u papir, ne verujući. “Šta je ovo? Milostinja?”
“Ne,” rekao je Filip, gledajući ga pravo u oči. “To je otplata duga. Moj otac vam je uzeo zemlju, ali je na njoj sagradio sve što imam. Ja ne želim da živim od tog otrova.”
Sirotinja je morala da proda zemlju bogatašu za sitan novac. Mislili su da ih je uništila sudbina. Tek kada je sin bogataša pročitao očev tajni dnevnik, shvatio je da ih nije uništila sudbina, već njegov otac. I da je jedini način da spere tu ljagu sa svog imena, da vrati ono što je ukradeno.