U starom delu kasabe, tamo gde su kaldrme strme a avlije mirišu na dunje i bosiljak, živela je Emina, jedinica silnog i bogatog Avdo-bega. O njenoj lepoti se pričalo i u susednim vilajetima – imala je oči kao dva gorska jezera, a lice belo kao mesečina. Mnogi su begovski sinovi jahali konje ispod njenog pendžera, zveketali dukatima i nudili svilu i kadifu, ali Emina ni zavesu nije pomerala. Njeno srce je već bilo dato, ali ne begu, nego fukari.
Volela je Jusufa, siromašnog momka iz donje mahale, koji nije imao nikog svog osim stare majke i dve vredne ruke. Jusuf je bio hamal, nosio je teret na pijaci, cepao drva i radio najteže poslove samo da preživi dan. Ašikovali su krišom, petkom posle džume, na onom malom, skrivenom kapidžiku obraslom u puzavicu. Nisu imali bogatstvo, ali su imali reč, težu od kamena, da će jedno drugo čekati dok su živi.
Ali, u kasabi se ništa ne može sakriti. Glas o zabranjenoj ljubavi došao je do Avdo-bega. Beg je bio čovek starog kova, ponosan i preke naravi, koji je verovao da se “svila sa svilom tka, a krpa sa krpom”. Pobesneo je kao ris. Nije mogao da podnese sramotu da se njegova kćer, begovica, viđa sa nekim ko nema ni krova nad glavom. Odlučio je da to preseče mačem, jednom zauvek.
Sačekao je Jusufa jedne večeri pred svojom velikom, drvenom kapijom. Jusuf je taman prolazio, noseći na leđima težak džak brašna za nekog trgovca. Beg je stao pred njega, gladeći svoju sedu bradu, i pogledao ga onim pogledom od kog se ledi krv u žilama. “Stani, momče,” zagrmeo je Avdo-beg. “Čujem da obigravaš oko moje kuće kao gladan vuk oko tora. Čujem da gledaš moju Eminu.”
Jusuf je spustio džak, ispravio se i, iako u prnjama, pogledao bega pravo u oči. Nije oborio pogled. “Gledam je, beg-efendija, i ona gleda mene. A srce ne pita za dukate, nego za čoveka.” Beg se nasmejao, onako podrugljivo, da odjekne čaršija. “Lepo zboriš, fukaro. Ali od reči se ne živi. Moja Emina je navikla na meke dušeke i pune sofre. Šta ti njoj možeš dati osim te prašine na kaputu?”
Jusuf je ćutao. Znao je da je beg u pravu, bar što se imetka tiče. Ali beg je nastavio, lukavo, smislivši plan kako da se reši momka, a da ne ispadne nepravedan pred svetom. “Evo, daću ti priliku, da ne kažu da Avdo nema duše. Ako toliko želiš moju kćer, donesi mi miraz. Donesi mi sto žutih, austrijskih dukata, i stavi ih na ovaj sto. Onog dana kad ih doneseš, Emina je tvoja. Ako ne doneseš, zaboravi da si je ikad video.”
Sto dukata! To je bilo nezamislivo bogatstvo. Za te pare se moglo kupiti pola mahale. Beg je znao da Jusuf to ne može zaraditi za tri ljudska života. Mislio je da će momak pognuti glavu i otići postiđen. Ali Jusuf je prišao, poljubio dovratak begove kapije i rekao tiho, ali čvrsto: “Amanet, beg-efendija. Čekaj me. I neka me Emina čeka.”
Te noći se oprostio od uplakane Emine kroz rešetke na prozoru. “Idem u Stambol, idem u svet, Emino. Neću se vratiti dok ne skupim begovo blago. Samo me nemoj drugom dati.” Emina mu je dala svoju vezenu maramicu, natopljenu suzama, i zaklela se da će ga čekati pa makar osedela. Jusuf je otišao u zoru, sa zavežljajem na štapu, u nepoznato.
Prolazile su godine. Jedna, dve, tri… O Jusufu nije bilo ni pismo ni glasa. Ljudi su počeli da zaboravljaju momka koji je otišao za nemogućim snom. Samo je Emina venula. Odbijala je prosce koji su dolazili, bogate trgovce i age, govoreći ocu da je bolesna. Avdo-beg je gubio strpljenje. “Mrtav je, kćeri,” govorio je. “Gosti su mu kosti ostavili negde u tuđini. Zaboravi ga.”
Prošla je i peta godina. Beg je prelomio. Ugovorio je svadbu sa Selim-begom iz Travnika, bogatim udovcem. “Dosta je bilo čekanja! Sutra daješ pristanak, ili te se odričem!” vikao je beg. Bila je kasna jesen, noć teška, kišovita i mračna. Vetar je zavijao oko kuće kao džehenemski pas. Emina je sedela u sobi i plakala, moleći Boga za čudo, dok je beg u prizemlju pušio čibuk, zadovoljan što će konačno udati kćer za “priliiku”.
Odjednom, kroz huk vetra, čuo se udarac. Tup-tup. Teška gvozdena halka na kapiji je udarila. Beg se trgao. Ko bi dolazio po ovakvom kijametu? Naredio je slugi da otvori. Vrata su zaškripala. Na pragu je stajala prilika u mokrom, iscepanom kaputu, sa kapom nabijenom na oči. Voda se slivala sa njega i pravila baru na skupom ćilimu.
Stranac je ušao u sobu polako, vukući noge kao da na njima nosi okove od olova. Skinuo je mokru kapu, i tek tada, pod svetlošću lampe, Avdo-beg je prepoznao te oči. Bile su to Jusufove oči, ali starije za sto godina, duboke, umorne i pune neke teške, neizrecive muke. Lice mu je bilo ogrubelo od sunca i vetra, brada proseda, iako je bio mlad čovek. Emina, koja je čula galamu i sišla niz stepenice, vrisnula je i prislonila ruku na usta da ne padne u nesvest.
“Selam alejkum, beg-efendija,” rekao je Jusuf glasom koji je zvučao kao škripa kamena. Nije čekao da ga pozovu da sedne. Prišao je teškom hrastovom stolu za kojim je beg sedeo. Iz nedara, ispod onih mokrih prnja, izvukao je jednu veliku, tešku kožnu kesu. Ruke su mu drhtale dok je odvezivao učkur.
Podigao je kesu i istresao sadržaj na stolnjak. Zveeeek! Zvuk je proparao tišinu sobe. Gomila žutih, sjajnih austrijskih dukata prosula se pred bega, bljeskajući pod svetlom petrolejke kao samo sunce. “Evo ih,” rekao je Jusuf tiho. “Sto dukata. Svaki je na broju. Zaradio sam ih. Broj, ako ne veruješ.”
Avdo-beg je zinuo. Gledao je u to bogatstvo. Nikad u životu nije video toliko zlata na jednoj gomili. Znao je koliko je to novca. Znao je da je to nemoguće zaraditi pošteno za pet godina. Posegao je rukom da uzme jedan dukat, da vidi da li je pravi. Ali, dok je pružio ruku, pogled mu je pao na Jusufove ruke koje su još uvek počivale na stolu, pored zlata.
I tada se beg zaledio. Zaboravio je na zlato. Zaboravio je na ponos. Gledao je samo te ruke. To nisu bile ruke čoveka. To su bile dve žive rane. Prsti su bili iskrivljeni, zglobovi deformisani i natečeni. Dlanovi su bili jedna velika masa ožiljaka, žuljeva koji su pucali i krvarili, kože koja je bila crna od uglja, kamena i kreča. Nokti su bili izlomljeni do živca. Bile su to ruke koje su pet godina, dan i noć, kopale, nosile, krvarile i trpele nadljudske bolove, samo zbog jednog cilja.
Beg je polako podigao pogled sa tih uništenih ruku na Jusufovo lice. Video je u tim očima ljubav koja je jača od svakog bola. Pogledao je u svoju kćer Eminu, koja je klečala pored Jusufa i ljubila te strašne, krvave ruke, kvaseći ih svojim suzama. U grudima starog bega nešto je puklo. Onaj led oko srca se otopio u sekundi. Osetio je stid. Ogroman, težak stid kakav nikad nije osetio.
Gurnuo je gomilu dukata nazad prema Jusufu, tako naglo da je nekoliko zlatnika palo na pod. “Nosi ovo!” viknuo je beg, a glas mu je pukao. Oči su mu se napunile suzama. “Nosi ovo zlato sa mog stola! Ne trebaju mi tvoje pare!”
Jusuf se ukipio, misleći da ga beg tera. “Ali… beg-efendija, dogovorili smo se…” “Nosi, kažem ti!” zaplakao je Avdo-beg pred svima, ne krijući više suze. “Nisi ti moju kćer kupio ovim hladnim zlatom, sine. Kupio si je ovim rukama. Kupio si je ovom mukom. Ja sam tražio miraz, a ti si doneo srce na dlanu. Halal ti vera, delijo.”
Prišao je Jusufu i zagrlio ga čvrsto, kao rođenog sina. “Oprosti mi što sam bio slep,” šaputao je stari beg. “Tvoja je. I ona, i kuća, i sve moje imanje. A ovo zlato… ovo nek vam bude da lečite te ruke.” Tog dana je Avdo-beg naučio da se bogatstvo ne meri onim što zvecka u džepu, već onim što čovek nosi u grudima. A Jusufove ruke, iako unakažene radom, za Eminu su ostale najlepše ruke na svetu.