Stara Fatima živela je za svog jedinca Kenana. Otkad joj je muž poginuo u šumi, pritisnuta nevoljom i samoćom, sav svoj život, snagu i vid uložila je u to dete. Nadničila je po tuđim njivama, prala veš gospodi u kasabi, štedela na hlebu da bi njemu kupila knjige i sveske. Govorila je: “Uči, sine, da ne kopaš zemlju kao ja, da budeš gospodin u gradu.” I Kenan je učio. Bio je najbolji đak, ponos sela, a Fatima je cvetala od sreće svaki put kad bi ga videla sa knjigom, zaboravljajući na svoje ispucale ruke i bolna leđa.
Kenan je otišao na studije u Sarajevo. Godine su prolazile, a on je postajao sve veći “gospodin”, a sve manji sin. Završio je škole, zaposlio se u velikoj firmi, obukao odela i kravate. Oženio je Lejlu, gradsku devojku koja nije volela selo, blato i “starinske običaje”. Kenan je sve ređe dolazio kući. Prvo jednom mesečno, pa za Bajram, pa jednom godišnje. Majka ga je čekala na kapiji satima, gledajući niz drum, brišući suze krajem šamije, ali drum je često ostajao pust.
Jednog proleća, Fatima se uželela sina. Nije ga videla skoro godinu dana. Čula je da je dobio unapređenje, da je postao direktor. Sakupila je hrabrost, obukla svoje najbolje dimije – one svečane, crne, stavila belu šamiju na glavu, i sela u autobus za Sarajevo. U rukama je nosila pletenu korpu punu domaćih, mirisnih žutih dunja koje je Kenan kao dete najviše voleo. Mislila je da će se obradovati, da će osetiti miris rodne kuće.
Kada je stigla pred veliku staklenu zgradu gde je radio, portir je nije hteo pustiti. “Nemaš ti šta ovde da tražiš, bako,” rekao joj je. Ali ona je bila uporna. Nekako su pozvali Kenana. Izašao je u hol, okružen kolegama u skupim odelima. Kad je video majku u dimijama, sa onom seljačkom korpom, lice mu je pocrvenelo – ne od sreće, nego od stida. Video je podsmešljive poglede svojih kolega.
Brzo ju je povukao u stranu, iza nekog stuba, da ih ne vide. “Šta radiš ovde, mati?” prosiktao je tiho, ali oštro. “Zašto me sramotiš? Rekao sam ti da ne dolaziš nenajavljena! Šta će ljudi misliti kad te vide takvu, u tim šalvarama? Ovo je ozbiljna firma, a ne pijaca!” Fatima je ustuknula. Ruke su joj zadrhtale, a korpa s dunjama umalo joj nije ispala. Gledala je u sina i nije prepoznala ono dete koje je ljuljala.
“Oprosti, sine,” šapnula je, spuštajući pogled. “Nisam htela da te sramotim. Samo sam te se uželela… Donela sam ti dunje, one tvoje, sa ormara.” Kenan je nervozno gledao na sat. “Dobro, dobro. Daj to i idi. Imam sastanak. I nemoj više dolaziti ovako, zvaću ja tebe.” Uzeo je korpu, ne pogledavši ni nju ni voće, i gurnuo joj u ruku novčanicu. “Evo ti za kartu. Hajde sad, idi.”
Fatima se vratila u selo slomljenog srca. U autobusu je plakala tiho, da niko ne vidi. Novčanicu koju joj je dao nije potrošila; stavila ju je u Kur’an, na policu. Od tog dana, Fatima više nije išla u Sarajevo. Ali svake jeseni, kad dunje požute, ona bi spremila paket. Najlepše, najkrupnije dunje bi umotala u novine i poslala autobusom za sina.
Kenan bi paket preuzeo, ali ga nikad ne bi doneo pred ženu. Lejla je mrzela taj miris. “Opet ona tvoja šalje to voće što guši kuću,” govorila je. Kenan bi dunje bacao u podrum, ili bi ih delio čistačicama u firmi, govoreći da mu ne trebaju. Nije ni slutio da je svaka ta dunja bila majčina suza i majčina molitva za njegovo zdravlje. Nije hteo da zna za tugu koja se taložila u staroj kući na kraju sela.
Prošlo je pet godina takvog “života”. Fatima se razbolela. Komšije su javljale Kenanu da majka kopni, da ne može na noge, ali on je uvek imao izgovor – posao, putovanja, žena, deca. “Poslaću pare, nek joj neko kupi lekove,” govorio je. Nije došao da je obiđe. Mislio je da ima vremena, da majke žive večno.
A onda, jednog hladnog novembra, stigao je telegram. Kratak i hladan kao smrt: “Fatima preselila na Ahiret. Dženaza sutra u podne.” Kenan je sedeo u svojoj kožnoj fotelji i gledao u papir. Osetio je čudan bol u grudima, ali ne i suze. Bio je to više teret savesti nego tuga. Morao je da ide. Zbog sela, zbog sveta, da se ne priča.
Stigao je u selo svojim skupim autom. Kuća je bila puna komšija. Žene su naricale. Svi su ga gledali čudno, sa prekorom u očima. Znali su koliko je Fatima patila za njim. Kenan je ušao u kuću, koja je mirisala na tamjan i… na dunje. Taj miris ga je udario u glavu jače od malja. Podsetio ga je na detinjstvo, na toplinu, na sve ono što je odbacio.
Posle dženaze, kad su se ljudi razišli, Kenan je ostao sam u pustoj kući. Tišina je zvonila u ušima. Ušao je u majčinu sobu. Sve je bilo isto kao pre dvadeset godina. Skromno, čisto, uredno. Na zidu njegova slika sa mature, uramljena. Na stolu tespih i naočare. A na starom drvenom ormaru, u staklenoj činiji, stajala je jedna jedina, velika, žuta dunja. Poslednja koju je ubrala pre nego što je legla u postelju. Kenan je prišao, uzeo dunju u ruku i osetio da je ispod nje, na dnu činije, presavijen jedan papir.
Kenan je drhtavim rukama razmotao papir. Bio je to list istrgnut iz stare školske sveske, one iste koju joj je on kupio još u osnovnoj školi. Slova su bila krupna, nepravilna, pisana rukom koja je više navikla na motiku nego na olovku. Mastilo je na nekim mestima bilo razliveno, kao da je papir bio pokvašen suzama. Kenan je primakao papir svetlu i počeo da čita majčine poslednje reči, a grlo mu se stezalo kao da ga neko davi onim svilenim kravatama koje je nosio.
“Sine moj,” pisalo je. “Ovo ti je poslednja dunja iz naše avlije. Čuvala sam je da ti dam kad dođeš, ali ti ne dođe. Nema veze, zna majka da si ti zauzet, da si veliki čovek. Samo sam htela da ti kažem, da znaš… Onaj dan kad sam došla u Sarajevo, nisam potrošila one pare što si mi dao za kartu. Žao mi bilo. Išla sam peške do izlaza iz grada, pa me povezao neki kamiondžija. Te pare sam sačuvala. I sve pare što si mi slao po komšijama, i to sam sačuvala. Nisam ja, sine, gladna, meni malo treba.”
Kenan je zastao. Suze su mu zamaglile vid. Spustio je papir i podigao Kur’an sa police. Iz njega je ispala koverta. Bila je debela. Kad ju je otvorio, unutra je bio svežanj novčanica. Bilo je tu onih starih, izgužvanih, i onih novih koje joj je slao. Na vrhu je bila ona ista novčanica koju joj je gurnuo u ruku onog dana u firmi, da je se reši. Bila je netaknuta. Majka je godinama živela o korici hleba i čaju od trava, a njegov novac je čuvala.
Nastavio je da čita pismo. “Skupljala sam, sine, da kupiš sebi neko lepše odelo, da se ne stidiš majke kad ti dođem. Da ne kažu tvoji prijatelji da ti je majka sirotinja. Kupila bih ja tebi, ali ne znam šta gospoda nose, pa ti evo pare, kupi sam. I oprosti mi što sam te sramotila. Nije majka htela. Majka te samo volela više nego oči svoje. Halal ti bilo sve, i mleko i muka. Tvoja majka Fatima.”
Kenan je pao na kolena. Taj krik koji je iz njega izašao nije bio ljudski. Bio je to krik ranjene zveri. Zario je lice u majčin jastuk koji je još mirisao na nju i na dunje. “Majko!” vrištao je u praznoj sobi. “Majko, oprosti mi! Nisam ja gospodin, ja sam fukara! Ja sam niko i ništa!” Udarao je šakama o pod, kidao onu skupu kravatu sa vrata kao da ga guši, proklinjući grad, i pare, i onaj dan kad je otišao.
U tom trenutku zazvonio mu je telefon. Bila je Lejla. “Kenane, kad se vraćaš? Treba da idemo na večeru kod direktora, nemoj da kasniš. I baci te seljačke stvari iz kuće pre nego što dođeš.” Kenan je slušao taj glas, taj hladni, prazni glas žene kojoj je dao sve, a koja nije vredela ni nokat njegove Fatime. Polako je rekao: “Ne dolazim, Lejla. Ne dolazim više nikad. Večeras večeram tugu, a ti idi gde hoćeš.” Bacio je telefon u zid i on se razbio u paramparčad.
Tu noć je Kenan prespavao na podu, pored majčinog kreveta, držeći onu žutu dunju u ruci kao najveće blago. Ujutru je izašao u avliju. Dunja je stajala na ormaru, da svedoči. Otišao je do štale, uzeo alat i počeo da popravlja oronulu ogradu. Komšije su prolazile i u čudu gledale “gospodina direktora” kako u skupim pantalonama, ali bez sakoa, radi težačke poslove, dok mu suze teku i kvase zemlju.
Kenan se nikad nije vratio u onaj stakleni soliter. Dao je otkaz, razveo se i ostao u selu. Novcem koji je majka čuvala “da se ne stidi”, podigao je česmu pred džamijom, na kojoj je pisalo: “Pred dušu Fatime, majke koja je volela, i sina koji je kasno shvatio.”
Svake jeseni, kad dunje požute u avliji, Kenan napuni punu korpu, sedne na autobus i ode u Sarajevo. Ali ne ide u firmu. Ide u sirotište i deli dunje deci koja nemaju nikoga. I svakom detetu kaže istu rečenicu: “Uzmi, sine, ovo je iz bašte moje majke. I zapamti, kad porasteš, ništa na svetu ne miriše lepše od ruku koje su te odgajile.”