Mirza je sedeo u čelu stola u najskupljem restoranu na Baščaršiji, okružen poslovnim partnerima iz Austrije, osećajući se kao kralj sveta. Na sebi je imao italijansko odelo skrojeno po meri, na ruci sat od pet hiljada maraka, a lice mu je krasio onaj uvežbani, samouvereni osmeh čoveka koji je upravo sklopio posao života. Kelneri su leteli oko njihovog stola, sipali najskuplja vina i donosili ovale pune mesa, dok se Mirza glasno smejao svakoj šali stranaca, trudeći se iz petnih žila da zvuči kao pravi, moderni evropejac koji nema veze sa blatom iz kojeg je potekao.
U jeku te gospode i sjaja, staklena vrata restorana su se tiho otvorila i unutra je zakoračila jedna sitna, pogrbljena figura koja je odudarala od svega u toj sali. Bila je to nena Fata, njegova majka, obučena u stare, iskrpljene dimije, vuneni prsluk i šarenu šamiju, dok je u ruci čvrsto stezala jednu izgužvanu plastičnu kesu. Njene gumene kaljače ostavljale su blatnjave tragove na uglancanom parketu dok je zbunjeno i plašljivo gledala po sali, tražeći poznato lice među nepoznatim svetom.
Mirza je prebledeo kao krpa, a osmeh mu je nestao s lica istog trena, zamenjen grčom čistog užasa i sramote. Video je kako njegovi partneri podižu obrve i šapuću, s gađenjem gledajući u staricu koja je izgledala kao da je zalutala iz prošlog veka. Skočio je sa stolice kao oparen i presreo je na pola puta, grubo je gurajući u stranu prema toaletu, u mračni ugao gde niko ne može da ih vidi.
“Mati, šta radiš ovde pobogu?” prosiktao je kroz zube, stežući joj ruku jače nego što je hteo. “Rekao sam ti hiljadu puta da ne dolaziš u grad kad imam sastanke! Vidiš li na šta ličiš? Sramotiš me pred ljudima, misliće da sam neki seljak!” Fata je spustila pogled u svoje blatnjave kaljače, a ruke su joj drhtale dok je pružala onu kesu iz koje je mirisalo toplo testo.
“Nisam htela, sine Mirzo, da te sramotim,” šapnula je tiho, glasom koji se jedva čuo od buke u restoranu. “Samo sam čula da si dobio taj veliki posao… pa sam ti donela zeljanice. Znam da onu restoransku ne voliš, uvek kažeš da je previše masna, pa reko’ da ti se nađe.”
Mirza je besno odgurnuo kesu, ne mareći za trud i ljubav utkanu u nju. “Jesi li ti normalna, ženo? Ljudi tamo jedu jastoge i bifteke, a ti mi donosiš pitu u najlonskoj kesi? Idi kući, mati. Odmah. Poslaću ti taksi, samo mi se sklanjaj s očiju dok te još neko nije video.” Fata je stajala trenutak, gledajući ga onim svojim blagim, ispranim očima u kojima nije bilo ljutnje, već samo beskrajna tuga koja bi otopila i kamen.
“Ne treba taksi, sine. Zna Fata put do stanice, noge još služe,” rekla je tiho. Okrenula se polako, pogrbljena više nego inače pod teretom sinovljevih reči, i izašla na hladni sarajevski vetar. Mirza se vratio za sto, popravio kravatu i naručio turu viskija za sve, praveći se da je upravo rešio problem sa nekom dosadnom prosjakinjom.
Sat vremena kasnije, kad su zatražili račun, stolu je prišao stari konobar Ibro, čovek koji je tu radio trideset godina i znao svaku čaršijsku priču. Lice mu je bilo kameno ozbiljno, a u očima mu se video prezir dok je gledao u Mirzu. “Gospodine, vaš račun je već plaćen,” rekao je Ibro glasno i jasno, tako da su i Austrijanci zaćutali.
Mirza se zbunio, gledajući oko sebe. “Ko je platio? Ovi gospoda?” upitao je. “Ne,” odgovorio je Ibro oštro i izvadio iz džepa mali, platneni zamotuljak. “Platila je ona gospođa u dimijama koju ste malopre izbacili kao psa. Ostavila je ovo na šanku i rekla: ‘Ako mom Mirzi zafali, nek se nađe. On voli da časti drugove, a nekad nema mere, bojim se da se ne zaduži.'”
Konobar je polako razmotao krpu na belom stolnjaku. Unutra nije bilo novca. Bilo je zlato – dva stara dukata, lančić sa priveskom polumeseca i jedna izlizana burma. Mirza je prepoznao taj nakit istog trena; to je bilo sve što je Fata imala na ovom svetu, porodično blago koje je čuvala za crne dane i za svoju dženazu.
“Rekla je da vam to dam diskretno,” nastavio je konobar, ne spuštajući pogled. “Ali ja mislim da treba da vidite javno. Jer da nije bilo tih dimija i tih žuljevitih ruku koje su vas iškolovale kopajući tuđu zemlju, vi danas ne biste sedeli ovde u tom odelu, nego biste verovatno čistili ovu salu sa mnom.”
U restoranu je nastala grobna tišina. Austrijanci su zapanjeno gledali u dukate, pa u Mirzu, shvatajući kakva se drama upravo odigrala. Mirza je uzeo majčinu burmu u ruku. Metal je bio topao, kao da još uvek čuva toplotu njene ruke – iste one ruke koja je brisala njegove suze, mesila hleb u tri ujutru i odvajala od svojih usta da bi on imao za fakultet.
Suzu nije mogao da zaustavi; kanula je pravo na onaj skupi italijanski stolnjak, teška kao olovo. Sva ona njegova gluma, sav taj lažni sjaj i bogatstvo srušili su se u jednoj sekundi pred žrtvom majke koju je on oterao. Istrčao je iz restorana kao bez duše, ostavljajući i partnere i posao i nedovršen viski.
Trčao je niz Baščaršiju, sudarajući se sa prolaznicima, vičući iz sveg glasa: “Mati! Mati!” Našao ju je na tramvajskoj stanici, kako sedi na drvenoj klupi i greje promrzle ruke u džepovima tankog prsluka, čekajući prevoz za periferiju. Pao je na kolena pred njom, pred celim Sarajevom, grleći one blatnjave kaljače kojih se do pre pola sata stideo.
“Oprosti mi, majko,” jecao je čovek od dva metra, tresući se kao prut. “Oprosti mi što sam postao đubre, oprosti mi što sam zaboravio ko me je stvorio.” Fata ga je pomilovala po kosi onom istom nežnošću kojom ga je tešila kad bi kao mali pao s bicikla. “Nisi ti đubre, sine,” rekla je blago. “Ti si samo malo zalutao. A majka je tu da te podseti i vrati na pravi put.”