Marko je stajao ispred ogledala i popravljao kravatu. Danas je bio veliki dan. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu. Sve je moralo da bude savršeno. Odelo, cipele, frizura. I gosti.
U kuhinji, Goran, njegov očuh, pio je kafu. Goran je bio krupan čovek, ogrubelih ruku, koji je već 15 godina vozio kamion gradske čistoće. Ustajao je u 4 ujutru, vraćao se u 2 popodne, mirišući na dizel i, ponekad, na ono što je skupljao. Ali uvek nasmejan.
Goran je odgajio Marka od njegove pete godine, kada ih je Markov biološki otac, Zoran, ostavio zbog mlađe žene i otišao u Švajcarsku.
“Sine,” rekao je Goran tiho, spuštajući šolju. “Kad počinje to danas? Uzeo sam slobodan dan. Opeglao sam onu moju košulju…”
Marko se okrenuo, s grčem na licu. “Gorane… slušaj,” počeo je Marko, gledajući u pod. “Bolje je da ne dolaziš.”
Goranov osmeh je nestao. “Zašto, sine? Pa… diplomiraš.”
“Znam, ali… dolaze mi kolege, profesori… Dolazi Zoran,” rekao je Marko. “Tata dolazi iz Švajcarske. Javio se. Rekao je da stiže avionom. Znaš kakav je on, gospodin čovek. A ti… mislim, realno Gorane, ti si đubretar. Ne ide da stojiš tamo s onim tvojim rukama. Ljudi će pričati. Sramota me je, razumi me.”
Goran je ćutao. Dugo je ćutao. Gledao je u Marka, onog istog dečaka kojeg je učio da vozi bicikl, kojeg je nosio na ramenima kad je imao boginje, kojem je davao džeparac krišom od majke. “Razumem, Marko,” rekao je Goran glasom koji je zvučao kao lomljava stakla. “Nek ti je sa srećom. Pozdravi oca.”
Goran je ustao i izašao iz stana. Nije zalupio vratima. Zatvorio ih je tiho, kao da izlazi iz nečijeg života.
Marko je stigao na fakultet. Sala je bila puna. Roditelji su stajali s cvećem, baloni su bili svuda. Marko je tražio pogledom Zorana. Svaki put kad bi se vrata otvorila, srce bi mu zaigralo. “Sad će tata, sad će u onom njegovom Mercedesu,” mislio je.
Ceremonija je počela. Prozivali su imena. “Marko Petrović!” Marko je izašao na binu. Blicevi su sevali. Pogledao je u prvi red, gde je čuvao mesto za oca. Stolica je bila prazna. Pogledao je u telefon. Nema poruke. Nema poziva. Zoran nije došao. Opet.
A onda, dok je silazio sa bine sa diplomom u ruci, osećajući kako mu suze besa naviru na oči, video je nešto u dnu sale, skroz u mraku, iza poslednjeg reda sedišta.
Tamo je stajao Goran. Nije bio u košulji. Bio je u svom narandžastom radnom odelu, prljavom od današnje smene. Došao je pravo s kamiona. Nije smeo da uđe među “gospodu”, pa je stajao kod vrata. Goran je plakao. Suze su mu pravile tragove kroz prašinu na licu.
Ali nije to bilo ono što je slomilo Marka. Ono što ga je slomilo bilo je ono što je Goran držao u rukama.
Goran je u rukama držao mali, jeftin buket karanfila umotan u novinski papir i jednu veliku, izgužvanu kovertu.
Marko je strčao sa bine, gurajući kolege i profesore. Zaboravio je na “gospodu”, zaboravio je na sramotu. Kada je stigao do zadnjeg reda, Goran se trgao. Krenuo je da se povlači unazad, ka izlazu.
“Izvini, sine,” promucao je Goran, spuštajući pogled. “Nisam hteo da me vide. Samo sam hteo da vidim kako primaš diplomu. Idem ja, smrdim…”
Marko ga je uhvatio za rukav narandžaste uniforme. Tkanina je bila gruba i prljava. “Stani,” rekao je Marko, glasom koji je drhtao. “Gde je Zoran? Jesi li ga video?”
Goran je uzdahnuo i pružio mu onu kovertu. “Nije došao, Marko. Ovo je stiglo jutros poštom na tvoje ime. Sakrio sam, hteo sam da ti dam posle ručka, da ti ne kvarim dan. Ali kad sam video da gledaš praznu stolicu…”
Marko je otvorio kovertu. Unutra nije bio ček iz Švajcarske. Bila je razglednica. Obična, turistička razglednica Ciriha na kojoj je pisalo: “Srećno diplomiranje. Tata ima važne sastanke, ne mogu da stignem. Poslaću ti sat po nekom.”
Marko je zgužvao razglednicu. Bes mu je kuljao u grudima. Deset godina čeka tog čoveka. Deset godina veruje u bajke o “biznismenu”.
“A ovo…” nastavio je Goran, vadeći iz džepa drugi papir, staru priznanicu. “Ovo sam hteo da ti dam. To je poslednja rata za tvoj master. Isplatio sam je juče. Radio sam treću smenu zadnja dva meseca. Čisto da znaš da si slobodan čovek, da ne duguješ nikome ništa.”
Marko je gledao u priznanicu. Pa u Gorana. Gledao je u te ruke. Ruke koje su smrdele na đubre. Ruke koje su imale crno ispod noktiju koje se ne pere. Te ruke su platile njegov fakultet. Te ruke su ga hranile dok je “biznismen” slao razglednice. Taj “đubretar” je stajao tu, ponosan, sa karanfilima od 200 dinara, dok ga je rođeni otac prodao za “sastanak”.
U sali je nastala tišina. Ljudi su počeli da se okreću, gledajući momka u svečanoj odori i radnika gradske čistoće.
Marko je tada uradio jedinu stvar koju je pravi muškarac mogao da uradi. Bacio je diplomu na pod. Prišao je Goranu i zagrlio ga najjače što je mogao. Nije ga bilo briga što će isprljati skupo odelo. Nije ga bilo briga što Goran miriše na znoj i naftu.
“Ti si moj otac,” rekao je Marko glasno, da cela sala čuje. Plakao je kao malo dete na Goranovom ramenu. “Izvini što sam bio slep. Ti si jedini otac kojeg imam.”
Goran je stajao ukopan, a onda su mu ramena zadrhtala. Njegove grube ruke su nespretno zagrlile Marka. “Nema veze, sine,” šaputao je u njegovu kosu. “Samo nek si ti meni živ i zdrav.”
Tog dana, Marko nije otišao na svečani ručak sa kolegama. Otišao je sa Goranom na pljeskavicu u kiosk, onako u odelu. I nikada, baš nikada više nije pomenuo Švajcarsku. Diploma je visila na zidu, ali je Marko svima govorio: “Ovo nije moje. Ovo je zaradio moj ćale vozeći kamion.”