U velikoj, ali pustoj kući u okolini Požarevca, Dragan i Ruža su sedeli za postavljenim stolom. Sve je bilo tu – i pršuta, i ruska salata, i sarma koja se krčkala na šporetu. Ali, falilo je ono najvažnije. Falio je njihov jedinac, Darko, koji je već petu godinu bio na “privremenom radu” u Minhenu. Dragan je nervozno lupkao prstima po stolu, gledajući u telefon, dok je Ruža brisala oči krajem kecelje, nadajući se da će ekran zasvetleti.
Kada je telefon konačno zazvonio, Ruža je skočila kao oparena. Bio je to video poziv. Na ekranu se pojavilo Darkovo lice, umorno, bledo, sa podočnjacima. Iza njega se video neki siv zid i metalni ormarići. Nije bio u svečanom odelu, već u radnom kombinezonu. Srce majke je odmah preskočilo. Znala je šta sledi, ali nije htela da veruje. “Srećno Badnje veče, majko, oče,” rekao je Darko, ali glas mu nije bio veseo.
“Srećno, sine,” odgovorila je Ruža drhtavim glasom. “Kad krećeš? Čekamo te, pečenica je spremna, tata je ispekao najbolju rakiju…” Darko je spustio pogled. “Majko, o tome sam hteo da pričamo. Ne mogu da dođem. Šef mi je upravo rekao da moram da radim i sutra i prekosutra. Neki kolega se razboleo, moram da ga menjam. Ako odem, dobiću otkaz. Znaš kako je ovde, nema milosti.”
U sobi je nastao muk. Dragan je samo uzdahnuo, duboko i teško, kao da mu je neko stavio kamen na grudi. Ustao je od stola, otišao do prozora i zagledao se u mrak. Nije hteo da sin vidi suzu u oku oca. Ruža je počela da jeca. “Ali, sine… pa ovo je peti Božić bez tebe. Pa zar su im te pare važnije od duše? Šta će nam pare kad smo sami kao panjevi?”
“Ne plači, majko, molim te,” govorio je Darko sa ekrana, i njemu su oči bile pune suza. “Doći ću za Uskrs, obećavam. Pošaljite mi slike trpeze. Volim vas.” Veza se prekinula. Ekran je postao crn. Ruža je spustila telefon na sto kao da je od olova. Tišina u kući bila je nepodnošljiva. Sat na zidu je otkucavao sekunde koje su se vukle kao godine.
Dragan se vratio za sto, sipao sebi čašicu rakije i iskapio je na eks. “Gasi svetlo, Ružo,” rekao je oštro, ali glas mu je pucao. “Ne treba nam svetlo. Ko će da nas vidi? Džaba smo spremali, džaba smo se nadali. Neka jedu zidovi.” Ruža je ugasila veliku lampu. Ostali su da sede u polumraku, osvetljeni samo sjajem kandila ispod ikone Svetog Đorđa. Hrana na stolu se hladila. Nisu imali volje ni da probaju.
Prošlo je sat vremena. Dragan je gledao u jednu tačku, a Ruža je tiho molila Boga da joj čuva dete u tuđini. Napolju je počeo da pada gust sneg. Odjednom, njihov pas, stari šarplaninac koji nikad nije lajao bez razloga, počeo je da skače na kapiju i da zavija od sreće. “Šta je onom keru?” promrmljao je Dragan. “Da nije lisica?” Zatim su čuli zvuk. Zvuk motora koji bi prepoznali među hiljadu drugih. Zvuk dizela koji staje tačno ispred kapije. Vrata automobila su se zalupila.
Dragan je ustao od stola, teško, kao da nosi sav teret sveta na leđima. “Idem da vidim ko je u ovo doba,” progunđao je, uzimajući lampu. Ruža je ostala da sedi, srce joj je udaralo u grlu kao bubanj. Čula je korake po snegu. Čula je škripu teške metalne kapije. A onda je čula glas. Glas koji joj je falio kao vazduh. “Oče! Gde si, bre, domaćine?”
Ruža je vrisnula. Nije to bio vrisak straha, već onaj iskonski krik majke koja prepoznaje svoje mladunče. Istrčala je napolje, ne obuvajući se, u papučama, pravo u sneg. U dvorištu, pod svetlošću farova sivog “Audija”, stajao je Darko. Nije bio u radnom kombinezonu. Bio je u svom kaputu, raširenih ruku, nasmejan od uha do uha. Dragan je stajao pored njega, držeći ga za ramena, i plakao naglas, ne krijući suze prvi put u životu.
“Darko! Sine moj!” jecala je Ruža, trčeći mu u zagrljaj. Okliznula se na led, ali Darko ju je uhvatio pre nego što je pala. Podigao ju je kao perce. “Tu sam, majko. Tu sam,” šaputao joj je u kosu, koja je mirisala na kuhinju i brigu. “Oprosti što sam vas lagao. Morao sam. Hteo sam da vas iznenadim. Nisam hteo da vam kažem da dolazim dok ne pređem granicu, da se ne razočarate ako me vrate. Ali evo me. Stigao sam.”
Ušli su u kuću. Onu istu kuću koja je pre pet minuta ličila na grobnicu. Sada je odjednom postala najsvetlije mesto na svetu. Dragan je upalio sva svetla. Ruža je trčala oko sina, skidala mu kaput, pipala ga po licu da se uveri da je stvaran. “Gle ti njega, Draganče,” smejala se kroz suze. “Malo si mi omršao. Ne jedu se tamo kašikom kao kod majke, a?”
Darko je izvadio poklone. Za oca flašu skupog viskija, za majku svilenu maramu. Ali Dragan je gurnuo viski u stranu. “Sklanjaj to, sine,” rekao je otac, vadeći iz vitrine svoju najbolju rakiju, onu od ’98. “To tvoje obojeno piće čuvaj za Nemce. Večeras se pije dedina mučenica, jer mi se sin vratio pod krov!”
Večera se pretvorila u slavlje. Zvali su i prvog komšiju. Muzika sa radija je pojačana. Ruža je samo gledala u sina, ne skidajući pogled, kao da se plaši da će nestati ako trepne. Tanjiri su se praznili, a duša se punila. Darko im je pričao o putu, o gužvama na Horgošu, o tome kako je vozio 15 sati bez pauze samo da bi stigao na česnicu. “Vredelo je, sine,” rekao je Dragan, brišući brkove. “Sve vredi. Jer kuća bez dece nije kuća, to je samo gomila cigala.”
Te noći, dok su svi zaspali, Ruža je ustala i otišla u sinovljevu sobu. Pokrila ga je još jednim ćebetom, iako je bilo toplo. Poljubila ga je u čelo dok je spavao, baš kao kad je bio mali. Zahvalila se Bogu što joj je vratio najveće blago. Jer, gastarbajterski hleb je gorak, ali je zato povratak kući slađi od meda. Tog Božića, u kući Petrovića nije bilo video poziva. Bilo je samo toplih ruku i punog srca.