Kada je Milanov otac preminuo iznenada od srčanog udara, Milan je imao samo šesnaest godina. Ostao je sam u velikoj, staroj kući na kraju sela sa ženom koju nikada nije zvao majkom – svojom maćehom Vericom. Verica je došla u njihovu kuću pet godina ranije, tiha i radna žena, ali hladnog lica i još hladnijeg pogleda. Selo ju je odmah dočekalo na nož, a Milan, zatrovan pričama rodbine, gledao ju je kao uljeza koji je došao da mu ukrade očevu ljubav i imovinu.
Posle sahrane, ogovaranja su postala još glasnija. Komšinice su šaputale preko ograde dok bi Milan prolazio: “Jadno dete, gotov je sad. Ova veštica će ga izbaciti na ulicu čim prođe četrdeset dana. Vidi je samo, ni suzu nije pustila na groblju, kamen od žene.” I zaista, Verica nije plakala pred drugima. Odmah sutradan je obukla crninu, zategla maramu i nastavila da radi po kući i štali, kao da se ništa nije desilo.
Za Milana je počeo pakao, ili je on bar tako mislio. Verica je postala stroža nego ikad. Zabranila mu je izlaske kasno uveče, ukinula džeparac za kafić i terala ga da uči dok mu oči ne ispadnu. “Nema skitanja,” govorila bi kratko, ne gledajući ga u oči. “Moraš da završiš školu i upišeš fakultet. To je tvoj posao. Ostalo te se ne tiče.” Milan ju je mrzeo. Mrzeo je njen zapovednički ton, mrzeo je njenu škrtost, mrzeo je što mu ne da da diše.
Najgore od svega bile su večeri. Svake noći, oko devet sati, Verica bi se spremila, našminkala – što nikad ranije nije radila – i odlazila iz kuće. Vraćala se tek pred zoru, umorna i bleda. Milan je bio ubeđen da se viđa sa nekim muškarcem, da troši očevu ušteđevinu i da se provodi dok on sedi zatvoren u sobi. “Sram te bilo,” rekao joj je jedne noći kad je ulazila u kuću. “Otac se nije ni ohladio, a ti skitaš po kafanama.” Verica je samo zastala, pogledala ga onim svojim umornim očima i bez reči otišla u svoju sobu.
Kada je Milan napunio osamnaest godina, hteo je da proda deo očevine, neku njivu pored puta, da bi kupio auto. Verica je stala pred njega kao bedem. “Dok sam ja živa, ni pedalj ove zemlje se neće prodati! Ti ćeš na fakultet, u grad. Ja ću naći pare.” Milan je besno lupio vratima. “Ti nisi moja majka! Ti si niko i ništa! Jedva čekam da odem odavde i da te više nikad ne vidim!”
I otišao je. Verica mu je redovno slala novac u Beograd, svakog prvog u mesecu. Milan je uzimao te pare zdravo za gotovo, misleći da je to od očeve penzije ili ušteđevine. Dolazio je retko, samo za slave, i svaki put bi jedva čekao da ode. Verica je bivala sve mršavija, ruke su joj bile sve grublje, ali njena hladnoća se nije menjala. Nikad ga nije zagrlila, nikad mu nije rekla lepu reč. Samo: “Uči, Milane. Čuvaj pare.”
Prošlo je deset godina. Milan je postao inženjer, oženio se, dobio dete. Vericu nije posetio dve godine. A onda je jednog jutra zazvonio telefon. Komšija Rade je zvao. “Milane… Verica je umrla. Našli su je jutros u štali. Srce.” Milan nije osetio veliku tugu. Osetio je neku čudnu težinu, ali i olakšanje. Konačno je sve njegovo. Konačno nema one stroge žene da ga gleda popreko.
Došao je na sahranu. Bilo je malo ljudi. Selo je i dalje nije volelo. Posle sahrane, ušao je u praznu kuću. Sve je bilo isto kao nekad, čisto, zategnuto, ali hladno. Ušao je u Vericinu sobu da pokupi njene stvari i baci ih. Soba je bila skromna – gvozdeni krevet, ormar i jedan stari drveni sanduk. Milan je počeo da prazni ormar. Nije bilo mnogo odeće. Samo stara crnina i nekoliko radnih mantila. A onda se sagao da pogleda ispod kreveta. Tamo je stajala jedna obična, prašnjava kutija od cipela, zavezan kanapom.
Milan je izvukao kutiju. Mislio je da je unutra neki njen nakit ili novac koji je sakrila od njega. “Eto,” pomislio je, “sigurno je krala od oca.” Seo je na krevet i odvezao kanap. Podigao je poklopac. Unutra nije bilo zlata. Nije bilo nakita. Bila je gomila papira, starih uplatnica i jedna sveska tvrdih korica na kojoj je pisalo: “Za Milana, kad mene ne bude.”
Milan je otvorio svesku. Mastilo je bilo razliveno na nekim mestima, kao da je pisano uz suze ili sa masnim rukama od teškog rada. Na prvoj strani, datum je bio dan nakon očeve sahrane. Milan je počeo da čita, a sa svakom rečenicom, krv mu se ledila u žilama. “Danas su bili ljudi iz banke. Tvoj otac je podigao hipoteku da pokrije kockarske dugove za koje niko nije znao. Rekli su da će nam uzeti kuću i zemlju ako ne platimo 20.000 evra u roku od tri godine. Nisam smela da ti kažem, sine. Ti imaš šesnaest godina, srce bi ti puklo da znaš da ti je otac bio slab. Neka misliš da je bio heroj, a da sam ja veštica. Lakše ćeš to podneti.”
Milan je prebledeo. Okrenuo je sledeću stranu. Bio je tu spisak njenih poslova. “Noćas sam počela da radim u klanici, treća smena. Teško je, smrdi na krv i hladno je, ali plaćaju na ruke. Milan misli da se viđam sa švalerima. Vikao je na mene. Neka viče. Bolje da me mrzi nego da napusti školu i radi ovo što ja radim. Njegove ruke moraju da drže olovku, ne metlu.” Ispod sveske, u kutiji, nalazio se svežanj uplatnica. Svaka uplatnica koju je poslao banci da otplati očev dug. I svaka uplatnica koju je poslala njemu u Beograd.
Milan je grabio papire kao lud, tražeći grešku, tražeći laž. Ali laži nije bilo. Tu su bili i isečci od penzije – bedni iznosi od kojih nije moglo da se živi. Shvatio je užasnu istinu. One pare koje mu je slala… to nije bila očeva ušteđevina. To su bile njene neprospavane noći, njena smrznuta leđa, njeni žuljevi. Ona je gladovala. Bukvalno je jela hleb i mast da bi on mogao da glumi gospodina u Beogradu, da vozi kola i kupuje markiranu odeću. Ona “škrtost” zbog koje ju je mrzeo bila je jedini način da sačuvaju krov nad glavom.
Na dnu kutije našao je pismo, zatvoreno u belu kovertu. Na njoj je pisalo: “Za mog Milana”. Otvorio ga je, a suze su mu zamutile vid toliko da je jedva razaznavao slova. “Sine moj… Znam da me nikad nisi voleo. Nisam ti ja majka, niti sam to tražila. Ali volela sam te više od očiju svojih. Morala sam da budem stena, da budem hladna, da bi ti postao čvrst. Da sam te mazila, ostali bismo na ulici. Oprostila sam ti svaku ružnu reč, svaki tresak vratima. Sve sam ti oprostila jer sam znala da ćeš jednog dana biti veliki čovek. Kuća je tvoja, čista kao suza. Njiva je tvoja. Nema dugova. Samo te molim jedno – nemoj me zaboraviti kad zapališ sveću ocu. Tvoja Verica.”
Milan je ispustio pismo i srušio se na pod pored kreveta. Iz grudi mu se oteo krik, životinjski i bolan, krik koji je odjeknuo praznom kućom. Urlao je od bola, od kajanja koje ga je žderalo. “Majko! Majko, oprosti mi!” vrištao je, grleći onu staru, izlizanu svesku. Sećao se svakog trenutka kad ju je povredio, svakog pogleda punog prezira. Sećao se njenih crvenih ruku, njenog umornog lica koje je on tumačio kao bezosećajnost. A ona je bila svetica. Svetica koja je hodala po trnju da bi on hodao po laticama.
Sutradan je celo selo videlo prizor koji nikada neće zaboraviti. Milan, inženjer u skupom odelu, klečao je na svežoj humci na groblju. Nije mario za blato, nije mario za kišu koja je počela da pada. Grlio je drveni krst i plakao na sav glas, ljubeći hladnu zemlju. Mesec dana kasnije, Milan je podigao spomenik. Najlepši i najveći u selu, od crnog mermera. Na njemu nije pisalo “Maćeha Verica”. Pisalo je velikim zlatnim slovima: “OVDE POČIVA MOJA MAJKA VERICA. ŽENA KOJA JE DALA SVOJ ŽIVOT DA BIH JA IMAO SVOJ. OPROSTI MI ŠTO SAM PROGLEDAO TEK KAD SI ZATVORILA OČI.”