U staroj sarajevskoj mahali, gde su se kuće naslanjale jedna na drugu, svi su znali za “rat” između Munire i Salka. Munira, udovica oštrog jezika i još oštrijeg pogleda, držala je svoju avliju pod konac. Ni travka nije smela da strči.
Salko, njen prvi komšija, bio je njena sušta suprotnost. Tih, povučen čovek koji nikada nije digao glas, živeo je za svoju baštu. A u toj bašti, tačno uz ogradu koja ih je delila, rasle su ruže. Ne obične ruže, već one starinske, grmolike, boje krvi, koje su mirisale toliko jako da se miris osećao do Baščaršije.
Problem je bio u tome što su se Salkove ruže, kako su rasle, prelivale preko niske drvene ograde pravo u Munirinu avliju.
Svakog jutra, tačno u sedam, Munira bi izlazila sa velikim baštenskim makazama. “Opet ovo đubre!” vikala bi, namerno glasno da je Salko čuje dok pije kafu na tremu. “Koliko puta sam ti rekla, Salko, da sklanjaš ovo trnje s moje strane? Hoćeš inspekciju da ti zovem?”
Cak, cak, cak. Zvuk makaza bio je jeziv. Munira je sekla prelepe cvetove sa besom, bacajući ih nazad u Salkovo dvorište kao da su otpad.
Salko bi samo uzdahnuo, spustio fildžan i tiho rekao: “Pusti ih, Munira, lepše je da ti miriše nego da gledaš u dasku.”
“Ne treba meni tvoj smrad! Sadi to sebi u sobu!” odbrusila bi ona i zalupila vratima.
To je trajalo godinama. Komšiluk je ogovarao Muniru, govoreći da je “ujela zmija za srce” otkad joj je muž poginuo, ali niko nije smeo da joj stane na crtu. Salko je stario, leđa su mu se savila, ali je i dalje, svake jeseni, sadio nove sadnice uz istu ogradu, kao da tera inat.
A onda je jutros u mahali zavladala tišina. Nije bilo zvuka makaza. Salko nije izašao na trem. Hitna pomoć je odvezla njegovo telo oko podneva. Srce. Otišao je tiho, onako kako je i živeo.
Munira je gledala kroz prozor, krijući se iza zavese. Osetila je čudnu nelagodu. Nije to bila tuga, bar je tako sebe lagala. Bilo je to olakšanje. Konačno će moći da sredi ogradu. Konačno nema ruža.
Dva dana kasnije, posle dženaze na koju Munira nije otišla (“Šta ću ja tamo tom inadžiji”), na njena vrata je pokucao čovek u odelu. Bio je to advokat.
“Gospođo Munira?” upitao je. “Ja sam. Ako je za neplaćene račune, nemam ja ništa s tim,” rekla je odsečno.
“Nije, gospođo. Dolazim u ime rahmetli Salka. Ostavio je testament,” rekao je advokat i izvadio debelu kovertu i jednu staru, kožnu svesku. “Ovo je za vas.”
“Za mene?” Munira se nasmejala kiselo. “Da mi nije ostavio ono trnje u amanet?”
“Ostavio vam je kuću,” rekao je advokat mirno. “I ovu svesku. Rekao je da prvo pročitate svesku, pa onda odlučite šta ćete sa kućom.”
Munira je stajala na vratima kao ukopana. Ruke su joj zadrhtale dok je uzimala svesku. Korice su mirisale na duvan i one iste ruže koje je godinama sekla. Otvorila je prvu stranu. Datum je bio od pre četrdeset godina.
Na vrhu stranice, Salkovim urednim rukopisom, pisalo je: “Danas se Munira vratila u mahalu. Udala se. Lepša je nego onog dana kad smo završili osmi razred. Ali oči su joj tužne.”
Munira je okretala stranice dnevnika, a suze su joj padale na papir, razmazujući mastilo staro decenijama. Salko nije bio samo tihi komšija. Salko je bio čuvar njene prošlosti.
Pisao je o svemu. “1985. Munira je danas plakala u dvorištu. Muž joj je opet došao pijan. Hteo sam da preskočim ogradu i da ga ubijem, ali ne smem. Ona je ponosna, ne bi mi oprostila da je vidim slabu.”
“1995. Rat je stao. Munira je ostala sama. Kosa joj je pobelela, ali je i dalje najlepša žena u mahali. Danas mi je rekla ‘Dobar dan’. Živeću od te dve reči mesec dana.”
A onda je došla do dela o ružama. Datum je bio od pre deset godina, kada je posadio prvi grm.
“Setio sam se onog dana, kad smo bili deca, kad je rekla da najviše voli crvene ruže, one što mirišu na džem. Danas sam ih posadio. Namerno sam ih stavio skroz uz ogradu. Znam da će se ljutiti. Znam da će vikati. Ali to je jedini način da joj dam cveće. Ona ga nikad ne bi uzela iz moje ruke. Ovako, kad pređu u njeno, ona ih uzme, pa makar da ih iseče i baci. Barem ih je dodirnula.”
Munira je jecala. Glasno, bolno. Svaka odsečena ruža bila je ljubavna poruka. Svaki njen vrisak bio je udarac u srce čoveka koji ju je voleo tiše i jače nego iko. A on je ćutao. Trpeo je njene uvrede, njene makaze, njen bes, samo da bi je gledao kako svakog jutra izlazi i dodiruje njegove poklone, makar i s mržnjom.
Poslednji zapis bio je od onog jutra kada je umro. “Danas ih nije isekla. Možda je bolesna? Brinem se. Ako umrem pre nje, ostaviću joj kuću. Da konačno sruši ovu ogradu. Da moje ruže mogu slobodno da cvetaju u njenoj avliji, kad već ja nisam mogao da živim u njenom srcu.”
Munira je zatvorila svesku i prislonila je na grudi. Istrčala je napolje, u avliju. Pogledala je u ogradu. Tamo, s druge strane, stajali su grmovi puni pupoljaka, oni isti koje je godinama kasapila.
Uzela je one svoje velike makaze. Ali ovaj put nije sekla ruže. Počela je da udara po drvenoj ogradi. Lomila je daske, jednu po jednu, rukama, nogama, makazama. Htela je da sruši tu prokletu granicu koju je njena oholost podigla.
Srušila je ogradu do temelja. Sada su dva dvorišta bila jedno. Munira je klekla pored Salkovih ruža. Pomilovala je bodljikavu granu, ne osećajući bol kad joj se trn zario u prst.
“Izvini, Salko…”, šaputala je vetru. “Izvini što sam bila slepa.”
Munira nikada nije prodala Salkovu kuću. Spojila ju je sa svojom. I nikada više nije odsekla nijednu ružu. Pustila ih je da rastu divlje, da se šire, da prekriju sve – i njenu kuću i njegovu. Danas, ako prođete tom mahalom, videćete kuću koja se jedva vidi od crvenih cvetova. Kažu da tu živi starica koja po ceo dan sedi u bašti i priča sa cvećem, čekajući dan da se pridruži onome ko ju je voleo kroz trnje.