U kamenjaru Hercegovine, gde sunce prži kamen a zmije čuvaju tajne, živeo je starac Tanasije. Bio je vodonoša. Svakog dana, punih petnaest godina, silazio je do izvora u dolini i penjao se nazad u selo sa svojim magarcem Sivkom, noseći burad hladne vode za seljane. Sivko nije bio običan magarac. Bio je pametan, strpljiv i veran kao pas. Znao je svaki Tanasijev uzdah, svaku stazu, i nikada nije stao, čak ni kad mu je tovar bio pretežak za njegova stara leđa.
Ali, došla je zima kakvu stari ljudi nisu pamtili. Sneg je zavejao puteve, voda je zaledila, a Tanasije je onemoćao. Reuma ga je vezala za krevet, a u kući nije bilo ni šake brašna. Glad je zakucala na vrata, tiha i nemilosrdna. Tanasije je gledao u prazan naćve (sanduk za brašno) i plakao. Nije plakao zbog sebe, već zbog Sivka koji je u štali grickao suvu slamu i gledao ga onim krupnim, toplim očima.
Jednog jutra, dok je vetar zavijao oko trošne kolibe, na vrata je lupio Gavrilo. Gavrilo je bio kamenorezac, vlasnik velikog kamenoloma na drugoj strani brda. Bio je to čovek tvrd kao granit koji je obrađivao, bezdušan i grub. Čuo je da Tanasije ima magarca, a njemu je trebala stoka da vuče kamenje, jer su mu dva konja već lipsala od teškog rada.
“Pomaže Bog, Tanasije,” rekao je Gavrilo, ne skidajući šubaru. “Čujem da ti creva krče. A čujem i da imaš onog magarca. Star je, al’ poslužiće za kulučenje. Daću ti džak brašna za njega. Onaj od pedeset kila. To ti je da preživiš zimu.”
Tanasije je zadrhtao. Prodati Sivka? Prodati jedinog prijatelja? “Ne mogu, Gavrilo… on mi je kao brat,” promucao je starac. Gavrilo se nasmejao. “Brat se ne jede, Tanasije. A brašno se jede. Razmisli. Ili ćeš umreti od gladi, ili ćeš prodati tu marvu. Doći ću sutra po njega.”
Tu noć Tanasije nije oka sklopio. Slušao je kako Sivko diše u štali koja je bila naslonjena na sobu. Borio se sa sobom, sa svojom savešću. Glad je bila jača od ljubavi. Ujutru, kad je Gavrilo došao sa džakom brašna na ramenu i bacio ga na pod, prašina se digla kao dim. Tanasije je pognute glave uzeo ular i izveo Sivka.
Sivko je veselo izašao, misleći da idu po vodu. Ali kad je video Gavrila i osetio njegov miris, ukopao se. Nije hteo da krene. Tanasije ga je vukao, pa ga je, gušeći se u suzama, prvi put u životu udario prutom po sapima. “Idi! Idi od mene!” viknuo je starac, jer mu je srce pucalo. Sivko ga je pogledao zapanjeno, s bolom koji nije bio od udarca, već od izdaje.
Gavrilo je zgrabio konopac. “Ajde, mrcino!” dreknuo je i povukao ga silovito. Sivko je krenuo, spotičući se, stalno se okrećući ka Tanasiju koji je ostao na pragu, držeći se za dovratak da ne padne. Odveli su ga u planinu, u kamenolom, u pakao za živa bića, a Tanasije je ostao sa džakom brašna koji mu je sada izgledao kao džak pepela.
U kamenolomu je bio pakao. Gavrilo nije imao milosti. Tovarili su na Sivka kamene blokove koje ni volovi ne bi mogli da povuku. Udarci bičem su pljuštali za svaki zastoj. Sivko je trpeo. Nije njačao, nije se ritale. Samo su mu noge klecale, a niz sivu dlaku curio je krvav znoj pomešan sa injem. Nije jeo, jer mu Gavrilo nije dao zobi, već samo buđavu slamu. Gledao je u daljinu, prema selu, tražeći poznati lik svog Tanasija, ali video je samo hladni kamen i osetio bol.
Treće noći, mraz je bio najjači. Gavrilo je vezao Sivka za jedan stub napolju, na vetrometini, da se “čeliči”. Ali Sivko nije mario za hladnoću. U njegovom malom magarećem srcu gorela je samo jedna želja – da se vrati kući. Da se vrati tamo gde ga vole, makar i gladovali zajedno. Počeo je zubima da grize debeli konopac. Desni su mu krvarile, zubi su pucali, ali nije odustajao. Satima je žvakao tuđu užad, vođen čistom ljubavlju.
Pred zoru, konopac je pukao. Sivko je bio slobodan. Ali bio je senka od životinje. Slomljenih rebara od tereta, krvavih leđa od biča, smrznut. Ipak, krenuo je. Deset kilometara preko zaleđene planine. Vukao je nogu za nogom, ostavljajući crveni trag u snegu. Padao je u smetove, ustajao, i ponovo padao. Svaki korak bio je agonija, ali ona nevidljiva nit koja ga je vezivala za Tanasija vukla ga je napred. Nije bežao u slobodu šume; bežao je u ropstvo ljubavi.
Tanasije se probudio u zoru. Nije okusio hleb od onog brašna. Džak je stajao u ćošku kao spomenik njegovoj sramoti. Osećao je neku težinu u grudima, neki nemir koji ga je gušio. Tada je čuo zvuk. Tiho, slabašno grebanje po drvenim vratima. Pomislio je da je vetar, ili možda pas lutalica. Ali onda se začulo tiho, promuklo njakanje. Zvuk koji bi prepoznao i na onom svetu.
Starac je skočio iz kreveta, zaboravivši na bol u kostima. Otvorio je vrata. Hladan vetar mu je zapahnuo lice, a na pragu, u snegu, ležao je Sivko. Bio je prekriven ranama, mršav, polumrtav, sa ledenicama na njušci. Prešao je planinu samo da bi umro na svom pragu.
“Sivko! Sivko, brate moj!” vrisnuo je Tanasije i bacio se u sneg. Obgrlio je magareću glavu svojim drhtavim rukama. Sivko je otvorio oči. Bile su mutne, ali kad je video Tanasija, u njima se pojavio onaj stari, blagi sjaj. Nije bilo ljutnje. Nije bilo prekora što ga je prodao. Samo beskrajna vernost.
Sivko je poslednji put duboko udahnuo miris svog gazde, miris kuće. Pokušao je da podigne glavu da ga lizne po ruci, ali nije imao snage. Tiho je ispustio vazduh, dug i težak, i njegovo veliko srce je prestalo da kuca. Telo se opustilo u Tanasijevom naručju.
Tanasije je ostao da sedi na pragu, držeći mrtvog prijatelja u krilu, dok je sunce polako izlazilo nad hercegovačkim kršem. Plakao je glasno, kao dete. Gledao je u onaj džak brašna u kući, pa u mrtvog Sivka. Shvatio je da je za pedeset kila brašna prodao jedino biće koje ga je volelo bezuslovno. Tanasije nikada nije umesio hleb od tog brašna. Prosuo ga je niz vetar, jer mu je svaki zalogaj imao ukus izdaje. Umro je mesec dana kasnije, ne od gladi, već od tuge, a našli su ga sa Sivkovim ularom u rukama.