Svakog petka, tačno u podne, stari Huso bi se naslonio na svoju drvenu kapiju i gledao niz prašnjavu cestu. Iako su ga noge izdavale, a reuma mu lomila kosti, on bi stajao uspravno, dotjeran, u čistoj bijeloj košulji i s francuskom kapom na glavi. Čekao je zvuk onog žutog mopeda. Čekao je Asima.
Kada bi se poštar napokon pojavio iza krivine, Husino lice bi se ozarilo kao da je svanulo sunce usred zime. Ruke bi mu počele drhtati, ne od starosti, nego od nade. “Asime, sine!” viknuo bi čim bi se motor ugasio. “Ima li šta iz te Švedske? Ima li šta od mog Senada?”
Asim, čovjek u ranim pedesetim, teška srca bi silazio s motora. Svaki put bi osjetio onu istu knedlu u grlu, težinu koja mu je pritiskala prsa. Gledao bi u te starčeve oči, pune povjerenja i ljubavi, i nije imao snage da mu kaže istinu. Nije imao snage da mu kaže da Senad nije pisao već sedam godina. Da je zaboravio broj telefona, da je zaboravio adresu, da je zaboravio oca.
“Ima, Huso, ima!” rekao bi Asim glasno, glumeći veselje, i izvadio bi plavu kovertu iz torbe. Kovertu na koju je on sam, sinoć u kuhinji, nalijepio markicu i udario pečat koji je “posudio” iz pošte. “Evo ga, debelo je! Sigurno ima i slika!”
Huso bi zgrabio to pismo kao da je suho zlato. Poljubio bi ga, prislonio na grudi, a suze bi mu same krenule. “Znao sam ja,” šaputao bi, brišući oči rukavom. “Znao sam da moj Senad ne zaboravlja babu. Hajde, Asime, hajde na kahvu da mi pročitaš. Oči me ne služe, a ruke mi drhte.”
Sjeli bi u malu, hladnu kuhinju. Asim bi otvarao pismo koje je sam napisao i čitao naglas: “Dragi babo, nadam se da si dobro. Ja radim puno, znaš kako je ovdje na sjeveru, hladno je. Djeca su porasla, pitaju za dedu. Planiramo doći na ljeto, ako Bog da. Poslao sam ti nešto novca na račun, da imaš za drva. Voli te tvoj sin Senad.”
Huso bi slušao svaku riječ, upijajući je kao žedna zemlja kišu. Klimao bi glavom, smiješio se onim svojim krezubim osmijehom. “Vidiš ti to, Asime,” rekao bi ponosno. “Radi moj Senad, bori se. Neka, neka. Samo neka su oni živi i zdravi. A doći će on, rekao je da će doći.”
To “ljeto” nikada nije dolazilo. Godine su prolazile, Huso je kopnio, bivao sve manji i tiši. Jedino što ga je držalo u životu bila su ta petka i ta plava pisma. Sve do prošle srijede. Asim je došao mimo reda, jer su mu javili da je Huso pao u dvorištu. Našao ga je u krevetu, blijedog, teškog daha. Pored uzglavlja, na malom stoliću, stajao je svežanj od stotinu plavih koverti, uredno vezanih gumicom. Husino blago.
Sjeo sam na rub njegovog kreveta. Huso je disao plitko, a ruka mu je grčevito stezala zadnju plavu kovertu koju sam mu donio. “Asime…” prošaputao je, ne otvarajući oči. “Je li stigao? Je li došao moj Senad?” Progutao sam knedlu koja mi je stajala u grlu kao kamen. “Evo ga, Huso. Tu je. Parkira auto,” slagao sam posljednji put. “Samo što nije ušao. Rekao je da te voli najviše na svijetu.” Huso se nasmiješio. Bio je to osmijeh čovjeka koji je napokon dočekao svoj mir. “Znao sam,” izustio je zadnjim dahom. “Neka mi halali što sam ga čekao ovoliko.” Ruka mu je klonula. Plava koverta je pala na pod. Huso je preselio na ahiret vjerujući u laž koja ga je držala na životu.
Dženaza je bila dva dana kasnije. Bilo je malo ljudi, samo komšiluk. A onda se, pred samu molitvu, pojavio on. Crni, glanc novi Mercedes sa švedskim tablicama zaustavio se pred kapijom. Iz njega je izašao čovjek u skupom odijelu, s tamnim naočalama. Senad. Nije plakao. Gledao je u tabut (kovčeg) kao da gleda u neki stari komad namještaja koji treba izbaciti. Čuo sam ga kako priča na telefon: “Da, da, završit ću ovo brzo. Kuća je stara, ali zemljište vrijedi. Prodat ćemo odmah.”
Krv mi je proključala. Prišao sam mu dok su ljudi bacali prvu zemlju u mezar. “Ti si Senad?” pitao sam tiho, ali oštro. Pogledao me je s visine. “Jesam. A ko ste vi?” “Ja sam Asim. Poštar.” Izvadio sam iz torbe onaj svežanj plavih pisama koji je stajao pored Husinog kreveta. Gurnuo sam mu ih u prsa. “Evo ti. Uzmi ovo.”
Senad je zbunjeno uzeo pisma. Otvorio je prvo. Pa drugo. Lice mu se promijenilo. “Šta je ovo?” pitao je, blijed kao krpa. “Ovo… ovo je moj rukopis, ali ja ovo nisam napisao. ‘Dragi babo, volim te…’ Ja ovo nikad nisam poslao.” “Nisi,” rekao sam mu u lice. “Nisi ni nazvao sedam godina. Ja sam pisao. Ja sam kupovao koverte. Ja sam lijepio markice. Ja sam mu čitao laži svakog petka jer bi prepukao od tuge da je znao istinu. Živio je za tvoja slova koja nisu postojala.”
Senad je zašutio. Ruke su mu se počele tresti. Ali nisam završio. Izvadio sam iz torbe drugi svežanj. Pisma koja su bila požutjela, neotvorena, s pečatom “Vraćeno pošiljaocu – Nepoznata adresa”. “A ovo su pisma koja je on slao tebi, Senade. Svakog mjeseca. Pisao ti je da te voli, da ti oprašta, da te čeka. Vraćala su se jer si promijenio adresu, a nisi mu javio.”
Gurnuo sam mu i ta pisma u ruke. On je stajao tamo, bogat, uspješan, u skupom odijelu, držeći gomilu papira koji su vrijedili više od cijelog njegovog života. Suze su mu napokon krenule ispod onih tamnih naočala, ali bilo je prekasno. Okrenuo sam se i krenuo prema svom motoru. “Čekajte!” viknuo je za mnom. “Kako da vam se odužim? Koliko sam dužan za poštarinu? Za trud?” Stao sam, ali se nisam okrenuo. “Nisi ti meni ništa dužan,” rekao sam. “Ti si bio samo adresa na koverti, Senade. Ja sam mu bio sin.”