U maloj gradskoj apoteci vladala je ona teška, nervozna tišina kakva se sreće samo u redovima pred kraj meseca. Napolju je lila kiša, a unutra je vazduh bio zagušljiv, mirišući na vlagu i alkohol. Ljudi su stajali u mokrim kaputima, cupkali u mestu i gledali na sat, nestrpljivi da završe i odu kući.
Na šalteru je radila Maja. Bila je to žena u ranim četrdesetim, sa previše šminke i veštačkim noktima koji su iritantno kuckali po tastaturi. Maja nije volela svoj posao, a još manje je volela ljude koji su dolazili da joj se žale na bolove i cene lekova.
Pred šalterom je stajao deka Steva.
Bio je sitan, mršav starac u izbledelom sakou koji mu je visio na ramenima. Ruke su mu se tresle dok je na pult spuštao recept za insulin. Dijabetes mu je već odneo vid na jedno oko, pa se mučio da pročita cenu koju je Maja hladno izgovorila.
“Dve hiljade i trista dinara,” rekla je Maja, gledajući u svoj mobilni telefon, ne udostojivši ga pogleda. “Ajde, deda, požuri, vidiš koliki je red.”
Steva je uzdahnuo i iz džepa izvadio zgužvanu platnenu maramicu. Odvezao je čvor drhtavim prstima. Unutra je bila gomila sitnog novca – metalni dinari, petodinarke, zgužvane novčanice od deset i dvadeset dinara. To je bilo sve što je imao do penzije.
Počeo je da broji. Jedan, dva, pet… Ruke su mu drhtale, novčići su zveckali po staklenom pultu. Nekoliko kovanica mu je ispalo na pod.
“Aman, čoveče!”, prasnula je Maja, lupivši dlanom o pult. “Nisam ja ovde da brojim tvoju siću ceo dan! Imaš li ti pare ili nemaš? Ako nemaš, skloni se da prođu ljudi koji plaćaju!”
Steva se savio da pokupi novac sa poda, crven u licu od stida. “Imam, gospođo, imam… samo polako… fali mi malo, ali naći ću…” mucao je, dok su mu se oči punile suzama. Ljudi u redu su počeli da gunđaju. Neki su coktali, kolutali očima. Niko nije hteo da čeka.
Maja je izgubila strpljenje. “Slušaj ti, deda. Ovo nije pijaca. Ili daj pare odmah ili izlazi napolje! Ne mogu da te gledam kako se kilaviš!” Krenula je rukom da skloni lekove sa pulta, kao da su mu zabranjeni.
U tom trenutku, iz sredine reda se izdvojila Jovana.
Jovana je bila mlada devojka, studentkinja medicine koja je upravo završila tešku praksu. Nosila je jednostavnu jaknu i izgledala je umorno. U novčaniku je imala tačno tri hiljade dinara – novac koji je čuvala za kiriju i hranu do kraja nedelje. Znala je da ako to potroši, neće imati šta da jede narednih pet dana.
Ali kada je videla kako se deka Steva trese i kako ga apotekarka gleda kao smeće, stomak joj se zgrčio.
Prišla je pultu, nežno uhvatila deku za ruku i rekla: “Ostavite to, deko. Ja ću platiti.”
Maja ju je pogledala s visine. “A ti si neka bogatašica, a? Glumiš Majku Terezu?”
Jovana nije odgovorila na provokaciju. Izvadila je svoje poslednje novčanice i stavila ih na pult. “Naplatite insulin. I dajte gospodinu kutiju vitamina C. I to ide na moj račun.”
U apoteci je nastao tajac. Oni koji su do malopre gunđali, sada su oborili poglede, postiđeni postupkom mlade devojke. Steva je gledao u Jovanu kao u anđela.
“Dete moje… ne mogu ja to… to je mnogo para…”, šaputao je starac.
“Uzmite, deko. Zdravlje je najvažnije,” rekla je Jovana, gurnuvši mu lekove u ruke i pokrivši njegove hladne dlanove svojima. “Samo idite kući i čuvajte se.”
Steva je izašao iz apoteke brišući suze, a Jovana je ostala da stoji pred šalterom, praznog novčanika, dok joj se Maja podsmevala: “Eto, sad si ostala bez para zbog matore drtine. Baš si pametna.”
Jovana je samo uzela kusur – par metalnih novčića – i izašla na kišu, ne znajući kako će preživeti nedelju, ali znajući da je uradila pravu stvar. Nije ni slutila da je deka Steva, iako siromašno obučen, imao nekoga ko ga nikada nije zaboravio.
Sutradan, Jovana je došla na praksu u Gradsku bolnicu. Stomak joj je krčao jer je preskočila doručak, a u glavi joj je bubnjalo pitanje kako će platiti kiriju. Razmišljala je da pozajmi novac od koleginice, ali je znala da su svi u sličnom problemu.
Dok je presvlačila uniformu, u svlačionicu je uletela glavna sestra.
“Jovana, odmah u kancelariju direktora! Traži te lično,” rekla je sestra, delujući uspaničeno.
Jovana je prebledela. Direktor Ivan je bio strog čovek, retko je razgovarao sa studentima osim ako nisu napravili neku veliku grešku. “Sigurno sam negde pogrešila u terapiji,” mislila je dok su joj se noge oduzimale od straha.
Pokucala je na masivna vrata i ušla.
U kancelariji nije bio samo direktor Ivan. U kožnoj fotelji, pored prozora, sedeo je deka Steva.
Ali, to više nije bio onaj pokisli starac iz apoteke. Nosio je isto odelo, ali je bio obrijan, dostojanstven, i pio je čaj. Direktor Ivan je stajao pored njega, kao đak pred učiteljem.
“To je ona, profesore?”, pitao je direktor, pokazujući na Jovanu.
Steva se nasmešio i klimnuo glavom. “To je to dete, Ivane. Jedino koje je imalo oči da vidi i srce da oseti.”
Jovana je stajala zbunjena. “Izvinite… ja ne razumem…”
Direktor Ivan joj je prišao i pružio ruku. Glas mu je bio pun poštovanja, sasvim drugačiji od onog strogog tona na vizitama.
“Jovana, ti verovatno ne znaš ko je ovaj čovek. Gospodin Stevan je bio načelnik hirurgije u ovoj bolnici trideset godina. On je mene naučio da držim skalpel. On je spasio hiljade života u ovom gradu. Živi skromno jer sve što ima daje u humanitarne svrhe, anonimno. Juče je namerno otišao u tu apoteku kao običan penzioner, da testira sistem.”
Steva je ustao i prišao Jovani.
“Nisam ja testirao sistem, dete. Testirao sam ljude. Apotekarka Maja je pala na ispitu ljudskosti. Već sam obavestio vlasnika lanca apoteka o njenom ponašanju. Ali ti… ti si položila najvažniji ispit, onaj životni.”
Direktor Ivan je uzeo jedan koverat sa stola na kojem je bio pečat ministarstva i bolnice.
“Ovo je rešenje o tvom stalnom zaposlenju, čim diplomiraš sledećeg meseca. A do tada…” Ivan je izvadio još jedan manji koverat, “…ovo je stipendija ‘Profesor Stevan’ koja će ti pokriti sve troškove studiranja i stanarine unazad godinu dana.”
Jovana je prekriila usta rukama. Suze su joj grunule, nije mogla da ih zaustavi.
“Hvala vam… nisam očekivala ništa… samo mi je bilo žao…”, jecala je.
“Znamo,” rekao je deka Steva blago, stavljajući joj ruku na rame. “Zato si i dobila. U svetu punom onih koji broje tuđe greške i pare, ti si izbrojala ono što je jedino važno – dobrotu.”
Tog dana, Jovana je izašla iz bolnice ne kao siromašna studentkinja koja brine za kiriju, već kao budući lekar sa lekcijom koju nijedan udžbenik ne može da pruži. A apotekarka Maja? Priča se da je ubrzo premeštena u magacin, daleko od ljudi, gde je imala mnogo vremena da razmišlja o tome koga je nazvala “matorom drtinom”.