Murat i Hamdo su bili braća, rođena pod istim krovom, ali sudbina ih je razdvojila kao da su tuđini. Murat je bio snalažljiv, otišao je u Nemačku, radio na “baušteli”, vratio se sa mercedesom i parama. Hamdo je ostao na selu, na očevini, radeći kao nadničar, tiho i pošteno. Kad je otac umro, imanje se delilo. I tu je đavo došao po svoje. Posvađali su se oko pola metra međe, onog dela gde je stajala stara česma. Murat je tvrdio da je njegova, Hamdo da je zajednička.
Reč po reč, psovka po psovka, i braća su postala krvnici. Murat, povređenog ega jer mu se “sirotinja suprotstavlja”, odlučio je da se osveti onako kako samo inatlija ume. “E, kad nećeš milom, nećeš ni silom. Ima da ti ugasim sunce,” zapretio je Murat pred celim komšilukom.
Sutradan su stigli kamioni. Nije gradio kuću, gradio je zid. Tačno na onoj spornoj međi, pola metra od Hamdinih prozora i ulaznih vrata. Zidali su ga od sivih betonskih blokova, bez maltera, grubo i ružno. Zid je rastao iz dana u dan. Metar. Dva metra. Tri metra. Podigao je bedem koji je nadvisio Hamdinu malu prizemnu kuću.
Hamdina kuća je potonula u mrak. Sunce više nije dopiralo do njegovih prozora ni leti ni zimi. U sobi je zavladao večiti sumrak. Počela je da se hvata vlaga. Zidovi su pozeleneli od buđi. Hamdo, koji je već imao slaba pluća i hroničnu astmu, počeo je da vene. Kašljao je po celu noć. Taj suvi, teški kašalj odzvanjao je o onaj betonski zid i vraćao se nazad u kuću, ali je prelazio i preko zida, u Muratovo dvorište.
Murat je sedeo na svojoj terasi, pio kafu i slušao brata kako se guši s druge strane. Srce mu je bilo tvrđe od onih blokova. “Nek kašlje,” mislio je, “nek vidi ko je gazda.” Žena ga je molila: “Murate, grehota je, brat ti je, sruši to ruglo, umreće čovek.” Murat bi samo udario šakom o sto: “Dok sam ja živ, taj zid stoji! On je mene za srce ujeo, ja ću njega za dušu.”
Godine su prolazile u toj hladnoj tišini. Hamdina deca su odrasla u mraku, kao pečurke. Nisu smela da se igraju u dvorištu jer nije bilo mesta od zida. Hamdo je kopnio. Postao je senka od čoveka. Viđali su ga retko, kad bi izašao da udahne vazduha, bledog, pognutog, kako se drži za grudi. Murata nije ni gledao. Samo bi pogledao u vrh onog zida koji mu je ukrao život.
A onda, jedne zime, kašalj je prestao. Tri dana se nije čulo ništa iza zida. Tišina je bila gora od zvuka bolesti. Murat je bio nemiran. Šetao je pored zida, osluškivao. Nadao se da je brat otišao negde, u bolnicu, u banju. Ali u dubini duše je znao.
Četvrtog jutra, čuo je plač. Ženski plač, naricanje. Hamdina žena. Murat se skamenio. Izašao je na kapiju. Komšije su se već skupljale, pognutih glava. “Umro je Hamdo,” rekao je neko tiho. “Noćas. Ugušio se.”
Murat je stajao kao kip. Nije plakao. Ponos mu nije dao. Vratio se u kuću, ali nije mogao da sedne. Hodao je gore-dole. Brat mu je umro. Njegovom krivicom? “Nisam ga ja ubio, bolest ga je ubila,” pravdao se sam sebi, ali zid je stajao napolju kao nemi svedok optužbe.
Došlo je vreme dženaze. Ljudi su došli da iznesu tabut (kovčeg). Ali tada se desilo ono što niko, pa ni Murat u svom ludilu, nije predvideo. Hamdina ulazna vrata su bila uska, a odmah ispred njih, na manje od metar, stajao je Muratov zid od tri metra.
Ljudi su pokušali da iznesu tabut. Nije moglo. Nisu mogli da ga okrenu. Udarali su kovčegom o zid, o beton. Odjekivalo je tupo, jezivo. “Ne može!” viknuo je hodža. “Ne može da izađe! Zid smeta! Ne možemo čoveka da sahranimo!”
Svi su pogledali ka Muratu koji je stajao na svojoj terasi i gledao taj prizor. Rođeni brat nije mogao da izađe iz kuće ni mrtav, zbog njegovog inata. Sramota je preplavila Murata kao vreo talas. Video je ljude kako ga gledaju s prezirom, s mržnjom.
Tišina je bila teška kao olovo. Murat je gledao u taj uski tesnac između kuće i zida gde je kovčeg sa telom njegovog brata bio zaglavljen. Video je lica komšija, crvena od besa i neverice. Video je Hamdinu udovicu kako čupa kosu i vrišti: “Ni mrtvom mu ne daš mira, katile! Ni mrtvog ga ne puštaš!” Te reči su ga pogodile jače od metka.
Nešto je puklo u Muratu. Onaj čelični inat, koji ga je držao godinama, raspao se u prah pred slikom zaglavljenog tabuta. Bez reči, Murat je strčao niz stepenice svog dvorca. Ušao je u garažu. Ljudi su mislili da se krije, da beži od sramote. Ali Murat je izašao noseći tešku gvozdenu macolu, onu najveću, od deset kila.
Gomila se razmakla. Murat je, u onom svom skupom odelu i lakovanim cipelama, prišao zidu. Lice mu je bilo mokro od znoja i suza koje su napokon krenule. Nije gledao nikoga. Gledao je samo u te sive, hladne blokove koji su mu uzeli brata pre nego što ga je smrt uzela.
“AAAAA!” urliknuo je Murat divljački, životinjski, i zamahnuo macolom iz sve snage. Čelik je udario u beton. BUM! Prvi blok je pukao. BUM! Drugi se smrvio. Murat je udarao kao lud. Udarao je za svaku godinu tišine, za svaku neizgovorenu reč, za svaki bratov kašalj koji je ignorisao. Ruke su mu krvarile od vibracija, odelo se cepalo, prašina mu je ulazila u usta, ali on nije stajao.
“Rušim ga! Rušim ga, Hamdo! Izlazi, brate! Izlazi!” vikao je između udaraca, jecajući. Ljudi su plakali gledajući taj prizor. Ponosni gazda, inatlija, pretvorio se u slomljenog čoveka koji pokušava da ispravi neispravljivo. Pridružili su mu se i drugi ljudi. Uzeli su pajsere, čekiće. Zid je počeo da pada. Komad po komad, zlo se rušilo.
Za pola sata, napravili su prolaz. Sunce, koje godinama nije dotaklo Hamdin prag, obasjalo je ulazna vrata i zeleni, buđavi zid kuće. Ali Hamdo to sunce nije video.
Murat je bacio macolu u šut. Prišao je tabutu. Niko ga nije zaustavio. Pao je na kolena u prašinu i zagrlio daske. “Oprosti mi, brate,” šaputao je u drvo. “Oprosti mi što sam ti zaklonio sunce. Evo, sad ga imaš, a tebe nema.”
Murat je bio taj koji je prvi uhvatio tabut. Nije dao nikome da ga zameni. Nosio je brata na ramenu do groblja, teturajući se od umora i bola, ali ne ispuštajući teret. Sahranio ga je, a kad su se ljudi razišli, on je ostao.
Sutradan je Murat ponovo uzeo alat. Ali ne da gradi. Srušio je zid do temelja. Nije ostao ni kamen na kamenu. Očistio je šut, poravnao zemlju. Onda je srušio i ogradu između dvorišta. Napravio je jednu veliku baštu. Posadio je voće, onako kako je Hamdo voleo.
Danas, Murat sedi u toj bašti, sam. Gleda u praznu bratovu kuću koja sad ima svetlosti na pretek, ali nema života. Često priča sam sa sobom, ili sa vetrom. Ljudi kažu da moli za oprost koji ne može dobiti od zemlje. Naučio je najskuplju lekciju: Zidovi se lako ruše, ali se propušteno vreme nikad ne vraća.