Nena Fata je živela u planinskom selu iznad Konjica, u kući koja je bila starija i od nje same. Muž joj je davno preselio, deca su otišla za poslom u inostranstvo, i Fata je ostala sama sa planinom. Nije se žalila. Imala je svoju baštu, par kokošaka i stado od desetak ovaca koje je čuvala kao oči u glavi. Zime su gore bile surove, snegovi su znali zatrpati kuću do krova, ali Fata je bila žilava žena, navikla na borbu sa prirodom.
Jednog marta, dok je sneg još uvek okivao pašnjake, njena ovca Belka se ojagnjila. Bilo je to teško jagnjenje. Dvoje jagnjadi je bilo zdravo i jako, ali treće… treće je bilo sitno, jedva živo, “piscima” kako kažu seljaci. Majka ga je odmah odbacila. Nije htela ni da ga poliže, ni da mu da da sisa. Odgurnula ga je nogom u hladan ugao štale. Fata je to videla. Srce joj se steglo.
“E nećeš vala, dok je mene žive,” rekla je Fata, uzela promrzlo jagnje u kecelju i unela ga u kuću. Bilo je hladno kao led i nije davalo znake života, samo je slabašno srce tuklo pod rebrima. Komšija Rasim, koji je svratio da joj prokrči put, samo je odmahnuo rukom: “Baci to, Fato. Nema od njega ništa. Crći će do jutra. Ne muči i sebe i njega.”
Ali Fata nije slušala. Stavila je jagnje u staru kutiju pored šporeta “fijakera”, umotala ga u vuneni prsluk pokojnog muža i grejala ga. Uzela je flašicu od unuka koju je čuvala, nasula toplo kravlje mleko i polako, kap po kap, terala jagnje da guta. Celu noć je bdila nad njim. Pred zoru, jagnje je tiho bleknulo i podiglo glavu. Fata se nasmešila: “Živ je. Zvaću te Srećko.”
Srećko nije rastao u štali. Rastao je u kuhinji. Fata ga je hranila na flašicu mesecima. On je mislio da mu je Fata majka. Išao je za njom po kući, spavao pored njenih nogu dok je plela, a kad bi ona izašla u baštu, on bi trčao za njom kao pas. Selo se smejalo. “Vidi Fate, poludela pod stare dane, voda ovna k’o pudlicu,” govorili su iza leđa.
Srećko je izrastao u čudo od ovna. Bio je ogroman, duplo veći od drugih ovnova, sa rogovima savijenim u moćan luk. Dlaka mu je bila gusta i sjajna. Iako je bio snažan i mogao je da obori čoveka jednim udarcem, prema Fati je bio nežan kao jagnje. Kad bi ona sela na klupu, on bi joj spustio glavu u krilo da ga češka. Razumeo je svaku njenu reč. “Srećko, ajmo kući,” i on bi krenuo.
Došla je zima, ona najgora, kad se drveće cepa od mraza. Sneg je napadao metar i po. Fati je nestalo drva za potpalu blizu kuće. Morala je da ode do šumarka, stotinak metara dalje, gde je imala složenu granjevinu. Bilo je kasno popodne, sunce je već zalazilo i bacalo dugačke, plave senke po snegu.
“Ostani tu, Srećko,” rekla mu je Fata dok je izlazila, ali ovan nije hteo ni da čuje. Krenuo je za njom, probijajući prtinom sneg svojim širokim grudima, praveći stazu za staricu. Fata je skupljala suve grane, žureći da se vrati pre mraka. Nije čula tišinu koja je odjednom zavladala šumom. Ptice su prestale da pevaju.
Odjednom, Srećko se uznemirio. Počeo je da frkće i da udara kopitom o zemlju. Fata se ispravila, držeći naramak drva. Pogledala je oko sebe. Između sivih stabala bukve, ugledala je par žutih očiju. Pa još jedan. Pa još jedan. Vukovi. Čopor, gladan i očajan, spustio se s planine. Bili su tihi, opkoljavali su ih. Fata je od straha ispustila drva. Noge su joj klecnule i ona je pala u duboki sneg, nemoćna da ustane.
Najveći vuk, vođa čopora, iskezio je zube i spremio se za skok. Fata je zatvorila oči i počela da šapuće molitvu, misleći da je to kraj. Ali tada je čula zvuk koji nikad pre nije čula – dubok, grleni urlik koji nije ličio na blejanje. Osetila je kako nešto veliko preleće preko nje. Otvorila je oči. Srećko nije pobegao. Srećko je stao ispred nje.
Srećko je stajao kao bedem ispred Fate, spuštene glave, sa rogovima uperenim pravo u vođu čopora. Nije drhtao. Iz nozdrva mu je izlazila para kao iz lokomotive. Vuk je zarežao i skočio, ciljajući Fatin vrat. U deliću sekunde, Srećko je trznuo glavom. Čuo se tup, jeziv udarac kostiju o kosti. Ovan je dočekao vuka na rogove i bacio ga u stranu kao krpenu lutku. Vuk je cvileći odleteo u smet i ostao da leži, nepomičan.
Ostali vukovi su zastali, zbunjeni. Očekivali su lak plen, preplašenu ovcu, a naišli su na ratnika. Ali glad je bila jača od straha. Dva vuka su napala istovremeno, jedan s boka, drugi spreda. Srećko se nije povlačio ni korak. Primio je ujed za nogu, krv je poprskala beli sneg, ali se nije srušio. Okrenuo se neverovatnom brzinom i udario drugog vuka bokom, prignječivši ga uz drvo.
Fata je ležala u snegu, vrišteći: “Beži, Srećko! Beži, sine!” Ali Srećko nije slušao. Branio je jedinu majku koju je znao. Borba je trajala minut, možda dva, ali izgledala je kao večnost. Sneg oko njih bio je izgažen i krvav. Srećko je bio izujedan, runo mu je visilo u komadima, ali je i dalje stajao na nogama, frkćući krv i paru, spreman da umre, ali ne i da se skloni.
Vukovi, videvši da je vođa mrtav i da je plen preskup, počeli su da se povlače. Jedan po jedan, podvijenih repova, nestajali su u mraku šume, ostavljajući za sobom krvave tragove. Srećko je ostao da stoji, drhteći od napora i bola, gledajući za njima dok i poslednji par očiju nije nestao. Tek tada se okrenuo prema Fati.
Prišao joj je polako, vukući zadnju nogu. Spustio je krvavu glavu u njeno krilo i tiho bleknuo, onim istim, nežnim zvukom kojim je tražio mleko kao jagnje. Fata ga je grlila, plakala i ljubila ga u krvavu njušku. “Srećko moj… junače moj…” Uspela je nekako da ustane i, oslanjajući se na njega, dovukla se do kuće.
Te noći, Fata nije spavala. Oprala je Srećkove rane rakijom, previla ih čistim čaršavima. On je ležao pored šporeta, miran, dok mu je ona tepala najnežnije reči. Ujutru su stigli lovci iz sela. Videli su tragove borbe u šumi, videli su mrtvog vuka kapitalca sa smrskanim rebrima. Nisu mogli da veruju svojim očima. Došli su kod Fate da vide ko je ubio “zver”.
Kad su ušli u kuću i videli Srećka zamotanog u zavoje kako leži na Fatinom ćilimu, skinuli su kape. Stari lovac Jusuf je prišao, pomazio ovna po glavi i rekao: “Ovo nije ovan, Fato. Ovo je zmaj. U pedeset godina lova nisam video da ovca ubije vuka. Ovo se mora zapisati.”
Priča o Srećku se proširila planinom brže od vetra. Ljudi su dolazili iz drugih sela samo da vide “ovna zaštitnika”. Nudili su Fati velike pare za njega, hteli su da ga vode na izložbe, u zoološke vrtove. Jedan bogati gazda je ponudio Fati novi traktor za Srećka. Fata ih je sve oterala sa kapije.
“Srećko nije na prodaju,” rekla je ponosno. “On je meni život spasio. A život nema cenu. On će kod mene ostati dok je živ, i biće pažen kao car.” I tako je i bilo. Srećko je poživeo još deset godina. Nikad više nije spavao u štali. Imao je svoje mesto pored “fijakera”.
Kad je uginuo, od starosti, Fata ga je sahranila u dnu bašte, ispod stare jabuke. Podigla mu je mali kamen, na kojem je komšija uklesao samo dve reči: “Srećko – Sin”. I danas, kad zime stegnu i vukovi zaurliče u planini, meštani pogledaju ka Fatinoj kući i sete se da ljubav i hrabrost ne biraju telo u kojem će se roditi – nekad je to čovek, a nekad malo, odbačeno “siroče” koje postane div.